Мудрые и умелые правительницы

Анджелка Цвийич. МУДРЫЕ И УМЕЛЫЕ ПРАВИТЕЛЬНИЦЫ.


Весьма редко научный труд бывает написан так, что его можно читать как захватывающее художественное произведение. Однако, именно таковым является сочинение «Книголюбивые женщины сербского Средневековья», представленное Светланой Томин, профессором средневековой литературы кафедры сербской литературы Философского факультета Университета в г.Нови Сад. Как поясняет сама автор, данный труд, выпущенный новисадским издательством «Академске кньиге», состоит из семи произведений, посвящённых наиболее известным женщинам сербской средневековой культуры.
      
     - Когда мы смотрим на средневековых женщин, княгинь, писательниц, монахинь и вообще женщин, которые «вышли на общественную сцену», всем понятно, что речь идёт о женщинах, принадлежавших наивысшим общественным кругам – царицах, королевах, деспотицах, княгинях. Только они имели возможность получать образование, путешествовать и дружить с учёными-богословами. Только у них была возможность читать книги! Как раз вследствие этого, эта тема для меня стала не только особенно интересной, но и актуальной – ведь напоминание о деятельности известнейших женщин прошлого является аргументом в пользу утверждения, что в течение всего исторического периода Средневековья, женщины, стоявшие у власти, добивались значительных результатов, - говорит в своём интервью газете «Политика» доктор Светлана Томин.
      
    -  Жизнь женщин того времени была совсем не лёгка: можно пересчитать по пальцам сколько раз и когда их мудрость и знания получали возможность самовыражения?
      
     - Мне кажется, что имеет смысл говорить о специфических, примирительных способах ведения политики, которые отдельные женщины осуществляли в прошлом. Я имею в виду те дипломатические миссии, которые предприняла княгиня Милица и её дочь Елена Балшич для защиты своих сыновей. В апреле 1398 года княгиня Милица (тогда уже монахиня Евгения) оправилась на приём к султану Баязиду I, чтобы оправдать своего сына Стефана Лазаревича, заподозренного в измене. Отмечено, что ей в том деле помогала монахиня Ефимия. Лишь после их визита, осенью того же года, с визитом к султану Баязиду отправился сам Стефан. О серьёзности и деликатности их затеи свидетельствуют письма Дубровчана, в которых выражается радость по поводу счастливого возвращения от султана, сначала Милицы, потом Стефана.
     Дочь княгини Милицы, Елена Балшич, также подала пример самопожертвованья и материнской заботы. Она отправилась на переговоры в Венецию, вместо своего сына Балши, опасаясь за его жизнь. Головы её и Балши были уже оценены, после восстания, поднятого в княжестве Зета против власти Венецианской республики. Она храбро выступила перед советом дожей и заявила, что во всём виновна только она, а не её сын! После переговоров было заключёно перемирие 1409 года с Венецианской республикой. Стоит упомянуть ещё одну дочь Милицы – Мару, которая помирила своего сына Юрия Бранковича с деспотом Стефаном Лазаревичем.
      
    -  Тем не менее, в некоторых народных песнях, а также в ряде литературных источников, женщины чаще упоминаются как «виновницы зла и разорения». В отношении каких женщин правда была искажена?
      
     - Интересен пример деспотицы Йерины и царицы Мары Бранкович. В средневековых литературных источниках они показаны с хорошей стороны. Йерину, авторы называют «благочестивой святой Ириной», а Мара ими возвеличивается после той помощи, которую она оказала монастырям на Святой Горе Афон. Она не только защищала их от турецких нападок, но и весьма щедро одаривала. Весьма высоко летописцами была оценена и личная жертва Мары – её замужество за султаном Мурадом II было, на самом деле, залогом существования государства её отца Юрия, точнее сказать, доказательством его лояльности Оттоманской империи.
      
     В народных песнях, между тем, образы Йерины и Мары демонизованы, им приписываются наихудшие злодеяния. Просто поразительна трансформация образа Мары от верной дочери, которая жертвует собой во имя спасения родины, до злой сестры, которая ослепляет своих братьев. Не нужно особо напоминать о негативной роли Йерины в связи с печально известном в народе строительстве Смередевской крепости и об с обязательной приставке «проклятая» перед её именем.
     Наука, понятное дело, должна различать разницу между и историческим и поэтическим образом той или иной правительницы.
      
     Лилиана Пешикан Льюштанович, читающая курс народной литературы на Философском Факультете Нови-Садского Университета объясняет данный вопрос тем, что в сознании народных певцов эти женщины считаются проклятыми только потому, что за пределы разрешённой женской области (круг домашних дел и обязанностей) в область общественную, которая понимается певцами, как нечто патриархальное. Именно поэтому, их образ так очерняют. Мара Бранкович участвовала в дипломатических переговорах, к её двору приходили послы перед встречей с султаном, она держала свою собственную канцелярию, отдавала приказы и писала письма. Не следует забывать и её владения, которые она завещала святогорским монастырям. Обе эти женщины, таким образом, проводили свою политику и имели экономическую власть. Это им простить не могли.
      
     - Кого из женщин можно назвать наиболее значимыми женскими фигурами сербского Средневековья? Чем они известны, какой вклад внесли в историю?
      
   -  Среди властительниц я упомянула бы Елену Анжуйскую, царицу Елену, княгиню Милицу и Елену Балшич.
      
     О Елене Анжуйской известно, что при своём дворе она держала школу для девочек, которых не только обучала, но и обеспечивала им приданое, чтобы они могли выйти замуж, после чего на их место приходили другие. При ней строились монастыри, самый известный из которых - это монастырь Градац, её задужбина. Письма, которые она писала своим духовникам, упоминает автор её «Жития» архиепископ Данило II. Они, к сожалению, не сохранились, зато сохранилась переписка другой Елены, Елены Балшич, со своим духовником Никоном Иерусалимцем. Их переписка, как и тексты, которые Никон составил о Елене, свидетельствуют о широком спектре тем, которые её интересовали. Сам «Горицкий сборник», который был составлен Никоном для Елены в 1442 году, по сути дела, представляет собой небольшую средневековую энциклопедию, в котором есть, среди их писем, настоящие документы из области географии, геометрии, космографии, а также жития святых, монашеские уставы и путевые заметки.
     Заслуживает упоминания и ещё одна Елена, супруга царя Душана Неманьича. Она занимала видное место среди царского двора и участвовала в заседаниях государственного совета. В летописи отмечено её выступление в 1342 году на заседании военного совета в Приштине. Елена описывается как образованная и интеллигентная женщина, имевшая отличное политическое чутьё. Будучи уже вдовой, владела Серрской областью, занималась вопросом примирения Сербского и Константинопольского Патриархатов, вследствие чего к ней на переговоры приезжал патриарх Калист. По просьбе Елены старец Иоанникий перевёл «Толкование Святого Евангелия» с греческого языка и отметил её большое книголюбие. О Елене известно также, что она заказывала переводы и других рукописей.
      
     - Какую сербскую властительницу, вы бы отметили как особо выдающуюся, образованную и жертвенную личность?
      
   -  Указала бы княгиню Милицу, которой досталось руководить сербским государством в очень трудное время, после Косовской Битвы.
      
      
      Она приняла вассальные отношения от Турции и отдала свою дочь в жёны султану Баязиду I. Княгиня Милица (уже как монахиня Евгения), вновь совместно с монахиней Ефимией, получила от султана Баязида мощи Святой Параскевы Сербской и привезла их в Сербию. Не стоит упоминать, что для опустошённой турками земли тогда значило присутствие мощей этой святительницы. Милица построила свою задужбину, монастырь Любостинья, особо заботилась о монастыре Высокие Дечаны, издала устав. Болгарский летописец Константин Философ подчеркнул в своих сочинениях, что княгиня Милица умела делать многие трудновыполнимые вещи, и была мудра, как Одиссей.
     О монахине Ефимии он сказал, что она была «многими речами и делами мудра». Это наивысшая похвала, которой добились сербские женщины в период сербского Средневековья.
      
Перевод с сербского для сайта SRPSKA.RU
___________________________________________________________
Анђелка Цвиjић. МУДРЕ И СПРЕТНЕ ВЛАДАРКЕ

Подсећањем на активности значајних жена из наше прошлости пружа се аргуменат у прилог тези да су оне у свим историјским раздобљима давале значајне резултате

Веома је ретко да научно дело буде писано тако да се може читати као најузбудљивија белетристика, а то је управо случај са делом „Књигољубиве жене српског средњег века” Светлане Томин, професорке Средњовековне књижевности на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. У издању „Академске књиге” из Новог Сада, дело др Светлане Томин састоји се, како објашњава ауторка, од седам радова који су посвећени женама у српској средњовековној култури.

– Када погледамо средњовековне жене, владарке, списатељице, ктиторке и уопште жене које су „искорачиле на јавну сцену” јасно је да је реч о припадницама највиших друштвених кругова – царицама, краљицама, деспотицама, кнегињама. Само су оне имале прилику да се образују, путују и да се друже са ученим црквеним људима. Само су њима биле доступне књиге! Управо због тога ми се ова тема чини нарочито интересантна, али и актуелна – подсећањем на активности значајних жена из наше прошлости пружа се аргуменат у прилог тези да су оне у свим историјским раздобљима давале значајне резултате, кад год су за то имале услова, каже за „Политику” др Светлана Томин.

Живот жена у том добу није био баш лак: колико су, и када њихови мудрост и знање долазили до изражаја?

Чини ми се да се може говорити о специфичним, помирљивим стратегијама које су поједине жене спроводиле у прошлости. Имам у виду дипломатске мисије које су предузимале кнегиња Милица и њена кћер Јелена Балшић, како би заштитиле своје синове. У априлу 1398. године кнегиња Милица (тада већ монахиња Јевгенија) пошла је код султана Бајазита да оправда свог сина Стефана Лазаревића, осумњиченог за неверство. Забележено је да јој је у томе помагала монахиња Јефимија. Тек након њене посете, у јесен исте године, Бајазиту одлази и сам Стефан. О озбиљности и деликатности овог подухвата сведоче писма Дубровчана, у којима изражавају радост због срећног повратка од султана, најпре Миличиног, потом Стефановог.

Миличина кћер Јелена Балшић, такође је пружила пример пожртвовања и мајчинске бриге. Она је отишла у Венецију на преговоре, уместо свог сина Балше, плашећи се за његов живот. И њена и Балшина глава биле су претходно уцењене, због устанка који су против Венеције подигли у Зети. Храбро је иступила пред дужда и изјавила да је за све крива искључиво она, а не њен син! Након преговора, склопила је мир сa Венецијом 1409. године. Нека буде поменута још једна Миличина кћер – Мара, која је помирила свог сина Ђурђа Бранковића са деспотом Стефаном Лазаревићем.

У народу и у неким писаним текстовима ипак се жене чешће спомињу као „виновнице зла и пропасти”. Према којим је женама тиме учињена неправда?

Занимљив је пример деспотице Јерине и царице Маре Бранковић. У средњовековним књижевним текстовима оне су приказане позитивно. Јерина је названа „благочастива света Ирина”, а Мара је величана због помоћи коју је пружала светогорским манастирима, које је не само заступала пред Турцима, него и даривала. Веома је била цењена и Марина жртва – њена удаја за султана Мурата II била је, у ствари, залог опстанка државе њеног оца Ђурђа, односно доказ његове лојалности.

У народним песмама, међутим, ликови Јерине и Маре су демонизовани, приписују им се најгора злодела. Просто је запрепашћујућа трансформација Мариног лика од одане кћери, која је жртвована за спас домовине, до зле сестре која ослепљује своју браћу. Не треба посебно подсећати на Јеринину негативну улогу у злогласном градозиданију и обавезан додатак „проклета” уз њено име.

Разлика између њихове историјске и поетске слике у науци је тумачена различито. Љиљана Пешикан Љуштановић, која предаје Народну књижевност на новосадском Филозофском факултету, бавила се овим питањем и сматра да су оне у свести народног певача проклете јер су изашле из женског домена (бављење кућом) у домен јавног, како га поима патријархална заједница. Зато су оцрњене толико. Мара је учествовала у дипломатским преговорима, њој су на двор ишли посланици пре него што се сретну са султаном, имала је своју канцеларију, издавала је повеље и писма. Не треба занемарити ни њене поседе, које је завештала светогорским манастирима. Обе ове жене, значи, водиле су политику и имале су економску моћ. То им се не опрашта.

Које су најзначајније жене српског средњег века? Чиме су се одликовале, која су њихова најважнија дела?

Од владарки поменула бих Јелену Анжујску, царицу Јелену, кнегињу Милицу и Јелену Балшић. За Јелену Анжујску забележено је да је на свом двору имала школу за девојке, које је не само учила, него им обезбеђивала и мираз, како би могле да се удају, затим је на њихово место узимала друге. Подизала је манастире, од којих је најпознатији Градац, њена задужбина. Писма која је слала духовним оцима помиње писац њеног „Житија”, архиепископ Данило II. Она се, на жалост, нису сачувала, али је зато сачувана преписка једне друге Јелене, Јелене Балшић, која се дописивала са својим духовником Никоном Јерусалимцем. Њихова преписка, као и текстови које је Никон саставио за Јелену, сведоче о широком спектру тема које су је занимале. Сам „Горички зборник”, који је Никон сачинио за Јелену 1442. године, у ствари, представља врсту мале средњовековне енциклопедије и у њему су, поред њихових писама, заступљени списи из географије, геометрије, космографије, затим житија, монашка правила и путопис.

Још једна Јелена, жена цара Душана, заслужује да буде поменута. Заузимала је видно место на двору и учествовала је у заседању државних сабора. Забележен је њен говор на седници ратног савета у Приштини 1342. године. Јелена је описана као образована и интелигентна жена живог политичког темперамента. Владала је као удовица у Серској области, заузимала се за измирење српске цркве и цариградске патријаршије, због чега је код ње на преговоре ишао патријарх Калист. По Јелениној жељи старац Јоаникије превео је „Тумачење светог Јеванђеља” са грчког и у запису нагласио њену велику књигољубивост. Познато је да је наручивала и друге рукописе.

 Коју бисте српску владарку истакли као изузетну, образовану и пожртвовану?

Истакла бих кнегињу Милицу, која је преузела руковођење земљом у изузетно тешком времену, након Косовске битке. Она је примила вазалне односе са Турцима, дала своју кћер Оливеру султану Бајазиту за жену. Кнегиња Милица (тада монахиња Јевгенија), опет са монахињом Јефимијом, затражила је од султана Бајазита мошти свете Петке и пренела их у Србију. Не треба подсећати колико је опустошеној земљи тада значило присуство моштију ове светитељке. Милица је подигла своју задужбину, манастир Љубостињу, посебно бринула о Дечанима, издавала повеље. Писац Константин Филозоф нагласио је да је Милица знала светске ствари у којима је тешко снаћи се, као и да је била мудра као Одисеј. За Јефимију је рекао да је у многим речима и стварима најмудрија. То су највеће похвале које су жене у српском средњем веку добиле.