Шесть маленьких причин против вступления в НАТО

Слободан Антонич. Шесть "маленьких" причин против вступления Сербии в НАТО.
   
(на 9 годовщину бомбардировки Сербии странами-членами блока НАТО)

Сербия была единственным европейским государством, подвергнувшимся бомбардировкам самолётов НАТО. Та бомбардировка была незаконной, проводимой без санкции Совета Безопасности ООН. Бросая бомбы на Сербию, НАТО осуществляло полномасштабную агрессию против цивилизованного государства. Поэтому, Сербия не может просто так вступить в НАТО. Это станет возможным только в том случае, когда Сербия получит чёткие и ясные извинения и обьяснения от руководителей альянса за тот самый "несущественный вред", нанесённый Сербии в 1999 году.

А подобных извинений сербы до сих пор не получили. Наоборот, руководители НАТО и чиновники разного уровня, как в самом альянсе, так и в Соединённых Штатах Америки, постоянно повторяют, что бомбардировки Сербии в 1999 году были необходимы, а о своей жестокости во время их проведения предпочитают даже не вспоминать. Великое множество сербских негосударственных организаций, финансируемых США и другими (в основном, европейскими) членами альянса, настойчиво продолжают повторять, что сербский народ должен покаяться за совершённые им преступления. Натовские же злодеяния они, напротив, предпочитают даже не вспоминать.

Подобная политика двойных стандартов сделала возможным провести в Белграде 13 июля 2006 года торжественную встречу американского пилота майора Эндрю Вайлза. Он, как член 555 воздушного эскадрона, участвовал в агрессии НАТО на территории Сербии. Некоторые СМИ даже утверждают, что именно из его самолёта были сброшены кассетные бомбы на центр города Ниш. Однако, данное прискорбное обстоятельство не помешало встрече майора Вайлза и сербского министра обороны, который, помимо прочего, поздравил его с успешным прибытием на сербскую землю. Очень похоже на то, что сербские "евро-реформаторы" согласны с мнением американского посла в Сербии г-на Камерона Мантера, заявившего 22.11.2007 в интервью еженедельнику «Europe» следующее: "Мы убеждены в том, что бомбардировки Сербии, были столь же тяжёлым, сколь и необходимым шагом. Это была вынужденная мера, предпринятая нами с целью ликвидировать режим Милошевича".

В полном соответствии с этим заявлением нынешние сербские "евро-реформаторы" стараются всячески стереть из памяти народа напоминание о злодеяниях НАТО. Говоря о мае 1999 года, сегодня вспоминают лишь о разрушении белградского телецентра, да и то винят в нём не НАТО, а одного из высших должностных чинов правительства Милошевича. Таким образом, даже память о злодеяниях натовских палачей подвергнута тщательной фильтрации и стала объектом политической манипуляции.

Несмотря на это, Сербия должна ясно помнить шесть "маленьких" злодеяний НАТО и требовать по данным фактам объяснений от руководства альянса. И только после получения подобного рода объяснений возможен дальнейший диалог Сербия-НАТО. Эти шесть "маленьких" преступлений и есть то самое препятствие, которое, при существующих обстоятельствах, не может позволить Сербии вступить в НАТО.

Первой такой «маленькой» причиной является двухлетний Марко Симич. В полдень 31 мая 1999 года он отправился на прогулку по родному городу Нови Пазар со своим отцом Владаном. Когда они дошли до жилого дома №74 по улице Стефана Немани, раздался мощный взрыв. В дом попала ракета, по всей вероятности, предназначавшаяся для близлежащей автостанции. (Почему мирная автостанция стала объектом бомбардировки, до сих пор остаётся загадкой). В результате взрыва погибло 11 человек, включая Марко и Владана. Вскоре после этой страшной трагедии мать убитого Марко родила девочку. Может быть, когда она вырастет, она прочтёт книгу о злодеяниях НАТО в Югославии и найдёт в фотоальбоме фотографию своего убитого брата на белой больничной простыне с перепачканным кровью лицом.

Мария, мать одиннадцатимесячной Бояны Тошович, другая свидетельница нераскаянных преступлений альянса НАТО, была на шестом месяце беременности. Бомба упала на их дом в селе Мердаре (неподалёку от города Куршумлие) 10 апреля 1999 года. Её муж, Божин, держал свою дочь на руках в тот момент, когда на него рухнула крыша. Марии ничего не оставалось, как с ужасом смотреть на то, как её муж с ребёнком на руках медленно истекает кровью после сокрушительного удара бетонной балкой.

Трёхлетняя Милица Ракич из Батаницы наша (и перед лицом Господа) третья свидельница преступлений НАТО. 17 апреля 1999 года в 9:30 вечера она сказала маме, что хочет в туалет. Её мама Душица отвела её в туалет и отошла приготовить дочери постель. Она чувствовала себя в безопасности, т.к. военный аэродром (потенциальная цель натовских бомбардировок) находился на расстоянии 4 километров от их дома. Внезапно рядом с их домом разорвалась сброшенная с самолёта бомба. Отец Милицы Жарко вбежал в ванную комнату сразу после взрыва. Милица лежала на полу в луже крови, раненая осколками шрапнели от разорвавшейся бомбы. Девочку в срочном порядке доставили в близлежащую больницу, но спасти её не удалось. Она (также как и Марко Симич) была сфотографирована на больничной койке. На фото хорошо видна забинтованная левая нога и смертельно бледное, но всё-таки нежное и ангельски красивое детское лицо. Лицо убитого ребёнка.

А вот посмертной фотографии шестилетнего Бранимира Стояновича из города Алексинац, к сожалению, нет. 12 апреля 1999 года в 12:12 пополудни он со своим отцом Видосавом и матерью Дивной, вместе с другими пассажирами поезда проезжал мост над Южной Моравой в городе Грделица. Пилот натовского бомбардировщика, как было объявлено позднее, получил приказ уничтожить мост, и заметил пассажирский поезд слишком поздно. Видимо, именно поэтому, по свидетельствам очевидцев, он вернулся через несколько минут и повторно поразил цель. Поезд, не мост. Снаряд был направлен в то же самое место, в вагоны №№2 и3. Погибла вся семья Стояновичей и ещё 15 пассажиров. Обугленые тела пассажиров поезда падали прямо в Южную Мораву, поэтому опознать их не удалось. Одним из тех, кого не сумели опознать, был и маленький Бранимир. Если натовский пилот и пресс-секретарь НАТО Джейми Шеа – отрицающие любое обвинение в данных преступлениях – захотят посмотреть на того, кого они убили, мы можем показать им школьную фотографию Бранимира. На ней изображён серьёзный, хорошо одетый мальчик с повязанным галстуком. Как знать, может быть, именно так он выглядит сейчас в райских садах Господа?

Восьмилетний Стефан Павлович со своей сестрой Деяной, наверняка, тоже находятся в райских садах. Они мирно спали в своём доме в городе Ралья под Белградом, в то время как на их дом была сброшена бомба. До сих пор неясно, какую цель «военного назначения» натовский пилот обнаружил поблизости. Вместе с детьми погиб их отец Владимир. Выжила в результате бомбежки только мать Бранислава. Всё, что у неё осталось взамен её семьи – это фотография: на ней изображены дети в цветных пижамах, лежащие на синей простыне. Лицо Деяны слегка окровавлено, Стефан выглядит совершенно невредимым.

Вот это и есть те самые шесть «маленьких» преступлений натовских палачей, шесть «маленьких» причин, по которым Сербия должна требовать объяснений у руководства альянса. И сербам не нужны для этого сложные церемонии.

В белградском парке Ташмайдан есть памятник детям, погибшим во время натовских бомбардировок. (Памятник изображает девочку с крыльями бабочки – девочка падает на землю и остаются лишь крылья. Возможно, когда-нибудь у властей Белграда найдутся деньги для проведения ремонтных работ на памятнике, - если нет, то им будет достаточно лишь сказать об этом и жители города соберут деньги самостоятельно). Генеральный Секретарь НАТО Яап де Хооп Схеффер, либо другой натовский чиновник высшего ранга должен прийти к памятнику и чётко сказать во всеуслышание: «Простите нас!» Не требуется вставать на колени и зажигать свечи. Всё, что нужно – это принести один цветок и попросить у Сербии прощения. И тогда Сербия простит.

Вплоть до этого момента нам не о чем с ними говорить. Ни в Белграде, ни в Брюсселе, ни в Огайо. Один цветок, принесённый в парк Ташмайдан – вот наши условия для дальнейших переговоров. Один цветок, принесённый в парк Ташмайдан – для того, чтобы мы и они, как и прежде, оставались людьми.

перевод с сербского для сайта nspm.rs
Слободан Антонић. Шест "малих" разлога против НАТО

На годисњицу НАТО бомбардовања Србије (24.3.1999-24.3.2008)

Србија је једина европска земља коју је НАТО бомбардовао. То бомбардовање било је нелегално, без одлуке Савета безбедности. Бацајући бомбе по Србији, НАТО је починио злочине над цивилним становништвом. Зато Србија не може тек тако да уђе у НАТО. То је могуће тек када Србија добије јасно извињење од челника НАТО макар за “колатералну штету” која јој је нанесена 1999.

Такво извињење Србија никада није добила. Напротив, челници и службеници НАТО, као и САД, непрестано понављају да је агресија на Србију 1999. била “неопходна”, а злочини се уопште не помињу. Бројне НВО у Србији, са даљинским финансирањем из САД или које друге НАТО земље, овдашњу јавност непрестано убеђују да се сваки српски злочин мора окајати. Насупрот томе, НАТО не само да не помиње своје злочине, већ се од Србије данас сматра непристојним да о тим злочинима уопште и говори.

Тако се и могло догодити да је у Београду, 13. јула 2006, свечано дочекан мајор Ендру Вајлс, амерички пилот. Он је као члан 555. ескадрона учествовао у НАТО агресији на Србију. Неки српски медији су одмах утврдили да су можда из његовог авиона биле бачене касетне бомбе на центар Ниша. Међутим, то није сметало српском министру одбране да га дочека и пожели му добродошлицу у Србију. Изгледа да се добар део “еврореформске” јавности у Србији слаже са америчким амбасадором Камероном Мантером, који је у Европи (22. 11. 2007) рекао: "Верујемо да је [бомбардовање Србије] било тешко, али и неопходно. Оно је било нужно да би се отерао Милошевић.”

Због таквог става, “еврореформска” јавност у Србији систематски је радила на потискивању сећања на НАТО злочине. Данас се још присећамо само бомбардовања РТС-а, али не као злочина НАТО пилота, већ као злочина челника Милошевићевог режима. Тако је и сећање на злочине подвргнуто селекцији и политичкој манипулацији.

Србија мора јасно да призове у сећање шест “малих” НАТО злочина, да их постане свесна и да се о њима објасни са НАТО структурама. И тек након тог објашњења Србија и НАТО могу даље да разговарају. Тих шест “малих” НАТО злочина су уједно и шест “малих” разлога зашто Србија, под садашњим условима, не треба да иде у НАТО.

Први “мали” разлог је двогодишњи Марко Симић. Њега је отац Владан повео да се, тог 31. маја 1999. у подне, прошетају по родном Новом Пазару. Када су дошли до једне стамбене зграде, у улици Стефана Немање број 74, одјекнула је експлозија. Зграда је погођена пројектилом који је вероватно био намењен оближњој аутобуској станици. (Зашто је гађана цивилна аутобуска станица, остаје недокучиво.) Уз Марка и Владана, погинуло је још деветоро цивила. Маркова мама, убрзо по трагедији, породила се и на свет донела девојчицу. Када девојчица порасте, можда ће у књизи НАТО злочини у Југославији пронаћи слику свог мртвог братића како крвава лица и откинуте леве ноге лежи на белом болничком чаршаву.

И мајка једанаестомесечне Бојане Тошовић, другог “малог” сведока неокајаних НАТО злочина, била је у шестом месецу трудноће. Онда је на њихову кућу, у селу Мердаре (код Куршумлије), 10. априла, пала бомба. Отац Божин управо је држао бебу када се горња плоча срушила на њих. Мајка Марија је могла само немоћно да посматра како отац, притиснут бетонском плочом и са ћеркицом у наручју, лагано умире.

Трогодишња Милица Ракић, из Батајнице, наш је (и божји) трећи “мали” анти-НАТО сведок. Она је затражила, 17. априла, око пола десет увече, од своје мајке Душице да иде на ношу. Душица ју је одвела до купатила, ставила на ношу и отишла да намести кревет. Осећали су се прилично безбедно, јер је њихова кућа била удаљена најмање четири километара од војног аеродрома. А онда је у близини зграде пала бомба. Одмах по експлозији, отац Жарко утрчао је у купатило. Милица је лежала у локви крви, погођена парчетом челика из распрснуте бомбе. Одвели су је у оближњу амбуланту, али није било помоћи. И она је сликана како почива на чаршаву батајничког дома здравља. На слици се види њена завијена лева бутина и лице самртнички бледо, али изузетно лепо и нежно. Тако анђеоски лепо лице, ваљда, може да има само мртво дете.

Нема слике мртвог Бранимира Станијановића, шестогодишњака из Алексинца. Он је са оцем Видосавом и мајком Дивном, 12. априла, путовао возом који се, двадесет минута пре поднева, нашао на мосту изнад Грделичке клисуре. Пилот је, објашњавали су доцније у штабу НАТО, имао задатак да сруши мост. Али сувише касно је на контролном екрану спазио воз. Ваљда је зато после минут–два, кажу очевици, воз још једном погођен. Воз, не мост. И то на исто место – у други и трећи вагон. Цела породица Станијановић је погинула, заједно са још петнаестак путника. Број мртвих није било могуће тачно утврдити јер су угљенисана тела попадала у Јужну Мораву. Међу њима и Бранимирово. Ако пилота који је ово урадио, и Џејмија Шеја, гласноговорника НАТО који је одбио сваку кривицу за ове намерне смрти, занима кога су убили, има једна Бранимирова слика. На њој се види како шврћа, са лептир машном и озбиљним изразом лица, учествује на школској приредби. Да ли је тако обучен и сада док шета божјим вртом?

У том врту сада су и осмогодишњи Стефан и његова сестра, петогодишња Дејана Павловић. Они су спавали у својој породичној кући, у Раљи код Београда, када је на њу, 26. маја, пала бомба. Шта је у близини било тако значајно да би се гађало, остаје потпуно нејасно. Уз брата и сестрицу, погинуо је и отац Владимир. Мајка Бранислава је преживела. И њој је за успомену на целу породицу, изгубљену у једном часку, остала слика мртве деце. У шареним дечјим спаваћицама, они леже на плавом породичном јоргану. Дејана само мало раскрвављеног носа, а Стефан готово без икаквих рана.

Ето то је шест “малих” сведока НАТО злочина, шест “малих” разлога зашто Србија мора да захтева објашњење од НАТО челника. А објашњење је врло једноставно. Ено га у Ташмајданском парку споменик деци страдалој у НАТО бомбардовању (истина, још увек полусрушен: од девојчице са лептировим крилима остала су, данас, још само крила; али ваљда ће једнога дана челници Београда издвојити мало новца да се споменик врати у првобитно стање; ако немају, нека нам кажу, скупиће се колико треба). Дакле, пред тај споменик треба да дође Јап де Хоп Схефер, генерални секретар НАТО, или који други НАТО званичник и да јасно каже “Извините”. Не треба да клечи, не треба ни да запали свећу. Нека само донесе један цвет и каже “Извините”. И Србија ће опростити.

Дотле, бојим се да немамо шта да причамо. Ни у Београду, ни у Бриселу, ни у Охају. Један цвет у Ташмајдану – то је услов за сваку наредну причу. Један цвет у Ташмајдану – тек тада и ми и ви поново можемо бити људи.