Взаимоотношения Сербии и России

Бошко Обрадович. Каковы будут наши взаимоотношения с Россией, в том случае, если Сербия вступит в НАТО и ЕС?

Подошло время для начала одного открытого и уважительного диалога между двумя братскими народами, русским и сербским, а также между элитами сербского и российского общества. Не будем вспоминать наше героическое прошлое, преодолеем, если потребуется, преодолеть что-то из нашего прошлого, и прямо и решительно ответим на горящие вопросы сегодняшнего и завтрашнего дня из многочисленных сфер взаимоотношений наших двух стран. Которые понемногу, но всё больше и больше, делаются всё менее серьёзными и всё более плохими, причём с обеих сторон.

Один очень важный разговор между двумя братскими народами

Помнит ли кто сегодня с каким презрением и усмешкой лидеры сербской революции 5 октября относились к странам Востока: особенно к Китаю, Белоруссии и России, в то время как к Индии и Бразилии, как к стремительно развивающимся державам, было непонятно как выстраивать отношения? Сколько лет потребовалось прожить, какие падения и унижения нужно было претерпеть, чтобы осознать, что от лица государств указанной части света мы можем получить как минимум поддержку, если не дружеские и союзнические отношения? И как нам сегодня относиться к тем политикам, когда появляются сторонники развития провосточных внешнеполитических и внешнеторговых связей? Что нас в сущности мешало раньше, да и сегодня, решительно повернуться лицом к Востоку? Или понемногу начнём претворять в реальность (Е)Сказочные западные сны?

Давайте на некоторое время отставим в сторону то, что навеяно нашей историей, нашими чувствами, идейными взглядами и личной схожестью. Посмотрим на вещи, как говорил господин Чернянский в тридцатых годах прошлого столетия, с позиции чисто сербского интереса, посмотрим реально, в соизмерении с реальностью, с рассмотрением конкретных фактов. Только таким образом можно получить адекватное сравнение тех позиций, которые занимают по отношению к Сербии Россия и Европейский Союз.

Свободное перемещение людей, товаров и капиталов

Возьмём за основу три крайне важных параметра: торговые взаимоотношения, визовый режим и позиция по вопросу провозглашения независимости Косова и Метохии.

Сербия в одностороннем порядке применяет Соглашение о сотрудничестве с Европейским Союзом и напрямую финансирует данное надгосударственное соглашение в объёме более ста миллионов евро. Размер данной глупости достоин книги рекордов Гиннеса. С другой стороны, Россия расширяет ассортимент производимых товаров, которые включаются в соглашение об установлении зоны свободной торговли и беспошлинного товарооборота с Сербией, а объём годового экспорта сербских товаров в Россию увеличивается на целую четверть. Поскольку экономика и улучшение условий жизни наших сограждан сегодня главная тема нашего исследования, в таком случае уже заранее понятно, на чьей стороне быть сегодня более выгодно.
Когда нам наши собственные сторонники объединения с Евросоюзом приводят аргумент что наш объём торговли с Западом всё ещё больше, контраргумент гласит: какого бы объёма мы могли бы достичь на сегодняшний день в нашем экономическом балансе с Россией если бы мы его интенсивно развивали сразу от подписания соглашения в 2000 году, и кто ответит за тот урон, который был нанесён сербской экономике из-за неверной идеологической оценки или, проще говоря, плохих результатов работы одной обычной иностранной агентуры?

Евросоюз постоянно проводит политику кнута и пряника в отношении Сербии и постоянно откладывает её включение в т.н. «белый шенгенский список», в то время как Россия уже установила режим безвизового пересечения своей государственной границы для всех, кто имеет сербское гражданство. Кто в таком случае установил режим свободного перемещения людей, товаров и капитала, а кто всё измеряет с точки зрения своих политических интересов?

Евросоюз является одним из спонсоров т.н. «независимого государства Косово», в то время как Россия является постоянным защитником сербских национальных интересов по вопросу сохранения Косова и Метохии у составе нашего государства. Когда у вас некто отбирает часть территории, а некто другой вас за это ещё и ругает, что ещё нужно, чтобы понять, кто вам друг, а кто - нет? Если рассуждая справедливо, призвав при этом на помощь элементарную логику, рассмотреть вышеуказанные пункты, что получится в итоге: должна ли Сербия смотреть в сторону Евросоюза или в сторону России?

Почему в Сербии имеются антироссийски настроенные партии и СМИ?

Большая часть политических партий в Сербии дружески относится к Российской Федерации, но всегда с оглядкой на рекомендации евроатлантических партнёров. На самом деле, трудно распознать где тут искусная дипломатия, а где отсутствие собственной независимой позиции и колониальный менталитет. Кроме того, невозможно объяснить тот факт, что в Сербии имеются партии враждеюно относящиеся к России. Чем это можно объяснить? Внутренними идеологическими расхождениями или здесь речь идёт об иностранном политическом влиянии? Является ли это сербской частью проекта глобального стратегического окружения и сжимания России и может ли это пройти без последствий для нас?

Спросили ли мы заранее сколько может нам стоить движение на евроатлантической волне, которая может нас и потопить, особенно с учётом того фактора, что мы заранее отказались от спасения на другом берегу?

Сербия, Евросоюз и Россия

Одним из наиболее сложных вопросов в отношениях Сербии и России всегда ставится в контексте потенциального вступления Сербии в Евросоюз. По мнению одних политологов желание России по отношению к Сербии заключается в невступлении последней в НАТО и ЕС, в то время, как другие говорят совсем наоборот: России, мол, нужен партнёр внутриевросоюзовский партнёр. Серьёзные политаналитики призывают отбросить романчитеские очки и отказаться от впадения в обе крайности, еврофилию и русофилию, делятся на тех, кто считает, что невхождение в ЕС Сербии весьма выгодно, благодаря её весьма удобному расположению, которое позволяет реализовать возможность создания свободной торговой зоны между Востоком и Западом, и на тех, которые полагают, что нынешнее экономическое сотрудничество с Россией, а политическое и военное - с Евросоюзом и НАТО, представляет для Сербии некий дипломатический противовес.

В любом случае, поднимается серьёзный вопрос как вхождение Сербии в ЕС отразится на наших отношениях с Россией? Прежде всего, архиважнейшим вопросом является будет ли вступление Сербии в ЕС означать прекращение внешнеполитических отношений с Россией, то есть требуется серьёзный анализ каким образом те меры, которые должны быть приняты для вступления в Евросоюз и какой вред они нанесут нашим взаимоотношениям с российскими партнёрами?

Конечно, вступление в ЕС приведёт к тому, что нам придётся следовать принципам евроуниатской солидарности, которые всё больше способствуют формированию единого мнения, определяемого в Центральном комитете в Брюсселе, требованиям формирования единого подхода к отношения с Россией, то есть принципам объединения во вред России? Как в таком случае мы сможем сохранять особые отношения с Россией, которые у нас установлены на сегодняшний день в условиях, когда мы будем должны участвовать в реализации всякого решения, принятого Европейским Союзом?

Проблема вступления в НАТО

Хотя на бумаге всё ещё действует парламентская декларация о военном нейтралитете Сербии, в реальности всё шире разрастается сотрудничество с НАТО и фактически полным ходом идёт процесс реформирования под стандарты альянса. С другой стороны, имеет место быть полное отсутствие военно-политического сотрудничества с Россией и другими новыми мировыми державами, и тем самым явно заметно нарушение баланса в данной сфере.

Как отнесётся Россия к тому, что Сербия вступит в НАТО? А этот вопрос довольно скоро будет поставлен на повестку дня, если сохранится практика, что, перед вступлением в Европейский Союз, государства пополняют собой список членов Североатлантического Альянса, что особенно, то есть обязательно, относится к банановым республикам и государствам-протекторатам Балканского региона. Россия изначально выступает против расширения НАТО в нынешней внешнеполитической ситуации, особенно в отношении Украины и Грузии. Хотя Сербия и не граничит с Россией наше вступление в НАТО и с символической и с физической точки зрения не может пройти без серьёзных осложнений в области наших взаимоотношений.

EULEX и Косово

До сегодняшнего дня в отношениях между Сербией и Россией по вопросу «независимости» Косова и Метохии преобладает полное совпадение взглядов, в том смысле что путинская Россия вполне последовательно проводила крайне одностороннюю политику: поддержку позиции Сербии. Это означает, что позиция, которую занимает Правительство Сербии автоматически получает российскую поддержку. Власть правительству, которое отвечает за принимаемые решения дана нами самими, то есть правительство отвечает за свои решения и несёт ответственность перед своим народом. Между тем, уже начинают появляться некие попытки решения косовского вопроса, не совпадающие с мнением большинства, и, соответственно, всё ближе исполнение российского предупреждения, что, мол, бессмысленно России защищать сербскую позицию больше, чем данную позицию будет защищать сама Сербия.

Камнем раздора может стать международная миссия EULEX, о действиях которой нельзя уверенно сказать, что она прибыла в Косово и Метохию для выполнения задач, поставленных ей Советом Безопасности ООН, поскольку всем понятно, что её миссия заключается в реализации плана Ахтисаари легитимным путём завершить начатое ранее явное попрание международного права. Хотелось бы и дальше видеть на государственном уровне согласие Сербии и России по вопросу предвзятости и спорности данной миссии, что станет ещё одной важной точкой проверки качества наших взаимоотношений.

Сербия в европейской энергетической коалиции

И наконец, российское (выгодное по экономическим и политическим причинам) предложение к Сербии о предоставлении постоянного снабжения энергоресурсами, и последующего её превращения в страну-транзитёр, поставщика энергоресурсов и партнера европейской энергетической коалиции, отнюдь не маловажный вопрос. И это несмотря на то, что в Сербии нашлись партии, которые увидели в подписании нефтегазового соглашения с Россией большую ошибку, открыто противопоставляя этому (и даже лоббируя) другие предложения. В период мирового экономического кризиса почему-то только русские деньги, о которых многие твердили, что они слишком маленькие, при этом обещая гораздо большие, были переведены на наш счёт. Тогда-то мы и увидели новое лицо экономического сотрудничества которые не имеют и грана политического шантажа, который мы постоянно испытываем со стороны наших евроатлантических партнёров. Несмотря на то, что наши отношения с Россией, в отличие от более монополизированных и субсидируемых экономик Евросоюза, имеют возможности по сотрудничеству в области двух наиважнейших экономических отраслях XXI века – сельском хозяйстве и энергетике – нам пока ещё ничего не ясно.

Вопросы к Сербии

Россия со своей стороны имеет полное право задать несколько неудобных вопросов государственным руководителям Сербии:

Почему несмотря на постоянную политическую и экономическую поддержку Сербии наше государство заслужило столь неприязненное отношение со стороны различных сербских партий и СМИ?

Каким образом мы можем и далее оказывать вам поддержку по вопросам сохранения в составе Сербии Косова и Метохии когда вы сами не можете разобраться какова должна быть ваша политика по данному вопросу и что вы собираетесь делать дальше с точки зрения решения данного вопроса?

Имеется ли с вашей стороны план развития наших отношений в будущем, и, с этой точки зрения, каким образом ваше будущее вхождение в НАТО и ЕС отразится на межгосударственных отношениях наших двух стран?

Интересно, в сегодняшней Сербии кто-то вообще задаётся этими вопросами и кто будет отвечать за последствия сегодняшнего катастрофического непонимания на национальном уровне?

Вопросы к России

Если взять в рассмотрение всё, что было сказано выше, тогда ясно видно что необходим открытый и уважительный разговор между двумя нашими народами и нашими элитами крайне необходим. И это в свете истинных духовных, культурных и исторических связей которые нас объединяют и дают твёрдую основу для сегодняшних и будущих наших взаимных братских отношений.

Начнёт ли этот разговор с русской стороной действующая сербская элита сдавленная ложью и движущаяся в пропасть евросоюзовских перспектив, или для начала подобного разговора требуется приход новых общественных элит, мы узнаем раньше, чем это нам кажется.

Автор статьи - секретарь Управног одбора Српског сабора Двери.

Перевод с сербского для сайта dverisrpske.com
_______________________________________________________

Оригинал:

Бошко Обрадовић. Какви ће бити односи са Русијом ако Србија уђе у НАТО и ЕУ?

Зрело је за један отворен и поштен разговор између два братска народа, руског и српског, и наших елита. Да се питамо за јуначко здравље, превазиђемо ако треба шта превазилазити из прошлости и директно и одлучно решавамо горућа садашња и будућа питања из бројних области међусобних односа. Све друго помало, и све више, постаје неозбиљно и штетно, за обе стране.

Један неопходан разговор између два братска народа

Да ли се ко данас сећа са каквим су се презиром и спрдњом српски петооктобарски револуционари односили према Истоку: посебно Кини, Белорусији и Русији, док за Индију и Бразил, као велике светске силе у успону, као да нису ни знали да постоје? Колико је година требало да прође, каква сва понижења и пропасти је требало да претрпимо, па да увидимо да на овој страни света имамо наклоњене нам, ако не и пријатељске и савезничке земље? И како данас разумети исте те политичаре када се појаве као промотери происточних спољнополитичких и спољнотрговинских аранжмана? Шта нас је заправо спречавало да се раније, па и данас, одлучније окренемо Истоку? Или бар мало релативизујемо некритичке (Е)утопијске западне снове?

Да за тренутак занемаримо историју, осећања, идејне погледе и личне блискости. Да ствари погледамо, како је то говорио Црњански тридесетих година прошлог века, са чисто српског интереса, реално, мерљиво, чињенички, ни по бабу ни по стричевима. Да видимо и успоредимо однос према Србији од стране Русије и Европске Уније.

Слободан проток људи, робе и капитала

Узмимо три веома важна параметра: трговину, визни режим и однос према Косову и Метохији.

Србија једнострано примењује Споразум о асоцијацији са Европском Унијом и директно финансира ову наддржавну творевину са више стотина милиона евра. Размере ове глупости су за Гиниса. На другој страни, Русија проширује асортиман производа који улазе у зону слободне трговине и бесцаринског промета са Србијом, а извоз у Русију скаче за четвртину на годишњем нивоу. Ако је економија и бољи живот грађана данас главна тема интересовања, онда ево најпре овог јасног увида у то на којој страни боље стојимо.
Кад нам домаће евроунијате понуде аргумент да још увек боље послујемо са Западом, противаргумент гласи: докле бисмо данас стигли у овом економском билансу са Русијом да смо га интензивно развијали од потписивања споразума 2000. године, и ко ће да одговора за штету која је нанета српској економији због погрешне идеолошке процене или, простије речено, погубних резултата једне обичне стране агентуре?

Европска Унија константно наставља политику штапа и шаргарепе и одлаже стављање Србије на белу шенгенску листу, док Русија омогућава безвизни режим за све грађане Србије. Ко онда нуди слободан проток људи, роба и капитала, а ко све мери политичким интересима?

Европска Унија је један од спонзора тзв. независности Косова, док је Русија највернији заштитник српских националних интереса по питању очувања Косова и Метохије у саставу наше државе. Ако вам неко отима део територије, а други неко вас брани, шта је још потребно да бисте схватили ко вам је пријатељ, а ко није?

Када се на праведном тасу и уз помоћ елементарне логике упореде ови параметри, шта претеже: да ли Србија треба више да буде окренута ка Европској Унији или ка Русији?

Зашто у Србији постоје према Русији непријатељски оријентисани медији и партије?

Већина политичких партија у Србији пријатељски се односи према Руској Федерацији, али увек са задршком да се не увреди евроатлантски партнер. Углавном, тешко се разазнава шта је ту вешта дипломатија, а шта одсуство одлучног става или колонијални менталитет. Међутим, готово је необјашњиво зашто у Србији постоје партије које се према Русији не односе пријатељски? Чиме се то може објаснити? Унутрашњим идеолошким разлозима или је реч о спољном утицају? Да ли су ове домаће снаге део много ширег стратешког заокруживања и потискивања Русије и може ли то проћи без последица по нас? Да ли смо се запитали колико нас може коштати олако препуштање евроатлантском таласу који нас може потопити, посебно ако смо се унапред одрекли могућности спаса на другој обали?

Србија, ЕУ и Русија

Један од најсложенијих односа између Србије и Русије одвија се у контексту уласка Србије у ЕУ. По једним спољнополитичким аналитичарима интерес Русије је да Србија буде ван НАТО-ЕУ зоне, док други сматрају да је интерес Русије управо супротан: да унутар ЕУ има своје партнере. И озбиљни српски аналитичари, да овде занемаримо романтичаре из обе крајности некритичке еврофилије и русофилије, деле се на оне који у остајању ван ЕУ за Србију виде повлашћени положај и слободну трговинску зону између Истока и Запада, и на оне који у истовременој привредној сарадњи са Русијом и политичкој и војној са ЕУ и НАТО управо виде дипломатску равнотежу.

У сваком случају, поставља се озбиљно питање како ће се улазак Србије у ЕУ одразити на наше односе са Русијом? Пре свега, најважније питање јесте да ли ступањем Србије у ЕУ престају да важе спољнотрговински споразуми са Русијом, док читаву озбиљну анализу захтева недоумица које кораке још треба предузети да бисмо ушли у Европску Унију и колико се њима наноси штета нашим односима са Русијом?

Коначно, шта ако принцип евроунијатске солидарности, који све више нагиње формирању јединственог мишљења из Централног комитета у Бриселу, једног дана захтева солидарност у односу према Русији, заједништво на штету интереса Русије? Како ћемо моћи да задржимо посебне односе са Русијом које сада имамо у условима када ћемо морати да учествујемо у свакој врсти заједничке политике Европске Уније?

Проблем НАТО-а

Док на папиру још увек стоји скупштинска декларација о војној неутралности Србије, у пракси се и даље развијају односи са НАТО-ом и фактички је у току процес прихватања НАТО- стандарда. Са друге стране, нема развоја војног партнерства са Русијом и другим новим великим светским силама, и самим тим покушаја успостављања баланса и на овом плану.

Како ће се Русија понашати ако Србија ступи у НАТО? А то питање ће доћи на дневни ред убрзо ако остане пракса да пре уласка у Европску Унију државе улазе у НАТО, што се посебно, тј. обавезно односи на банана-државе и протекторате са Балкана.

Русија је начелно свакако против ширења НАТО-а у тренутној ситуацији, посебно у случају Украјине и Грузије. Иако се Србија не граничи са Русијом, наш улазак у НАТО и на симболичкој и на стварној равни не може проћи без озбиљних последица по наше односе.

Еулекс и Косово

До сада је по питању Косова и Метохије између Србије и Русије владало потпуно поклапање ставова, у том смислу што је путиновска Русија веома доследно спроводила веома једноставну политику: подржавала је позицију Србије. Значи, став који заузима Влада Србије аутоматски добија руску подршку. Одговорност за одлуке наше Владе препуштана је нама самима, тј. Влада одговара и сноси одговорност пред својим народом.

Међутим, изгледа да се већ појављују неки приступи решавању косовског проблема који се не подударају у потпуности и као да се почиње приближавати испуњење руске опомене да је бесмислено да Руси буду већи Срби од Срба.

Коска раздора може постати Еулекс за кога се никако не може поуздано тврдити да је дошао на Косово и Метохију да извршава своје задатке које је добио од Савета безбедности Уједињених нација, већ је извесније да је његова мисија да уствари реализује Ахтисаријев план и тако на легитиман начин изврши међународно-правни преврат. Остаје да се види даљи став државе Србије, али и Русије, по питању ове крајње недобронамерне и спорне мисије, што ће бити још једна важна тачка провере квалитета наших односа.

Србија у европској енергетској коалицији

И на крају, руска понуда да из привредних и политичких разлога Србија добије сигурно снабдевање енергентима, да постане транзитна земља, извозник енергије и партнер европске енергетске коалиције, никако није мала ствар. Упркос томе, у Србији се нашло партија које су сматрале потписивање овог споразума са Русијом у вези са нафтом и гасом великом грешком, отворено се томе супротстављајући и лобирајући за друга решења. У времену светске економске кризе једино су руске паре, за које су многи тврдили да су мале па су се онда испоставиле велике, легле одмах на наш рачун. Након тога су уследили нови облици економске сарадње који нису повезани са политичким уценама за разлику од евроунијатског партнера. Упркос томе да у односу са Русијом, за разлику од изнова монополистичке и субвенционисане привреде у ЕУ, располажемо могућностима сарадње у двема најважнијим привредним гранама 21. века - пољопривреди и енергетици – нама још увек као да ништа није јасно.

Питања за Србију

Русија данас има потпуно право да постави неколико незгодних питања српском државном руководству:

чиме смо након више политичких и економских мера на корист Србије заслужили непријатељство појединих Ваших странака и медија?

како да Вам даље пружамо подршку око Косова и Метохије кад сами нисте начисто која је Ваша политика и шта Вам је чинити по питању Косова и Метохије?

да ли имате план како треба да се развијају наши односи у будућности, и, у том светлу, како ће се Ваш потенцијални улазак у НАТО и ЕУ одразити на односе наше две земље?

Да ли се у данашњој Србији уопште размишља на ове теме и ко ће сносити последице за ову врсту већ сада катастрофалне националне неодговорности?

Питања за Русију

Српски народ, ако не српска политичка елита, има данас пуно право да узвратно постави нека питања руском народу и држави. Хајде да изузмемо историјску беспомоћност Русије деведесетих да се нађе српском народу у Крајини, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији и у читавом распаду бивше Југославије који се одиграо искључиво на српску штету. Мада јој ова епоха наших међусобних односа не може да служи на част, Русија тада није могла да помогне ни сама себи.

Чим је Русија устала из провалије и почела да се подиже и утиче у изнова мултиполарном свету данашњице, и Србија је могла да продише. Данас много теже пролазе покушаји дефинитивне дезинтеграције српске државе, а Русија се постепено (и најпре привредно) враћа на Балкан.

Међутим, док су улагања других светских центара моћи у промоцију сопствених интереса и позиционирање својих савезника унутар Србије огромна већ пуних 20 година, Русија као да није присутна на медијској, културној и политичкој мапи Србије. Јасно је да са привредним улагањима стиже и остатак руског утицаја на остале друштвене сфере, али је нејасно зашто Русија калкулише са потрошеним елитама Србије и још увек до краја не отвара простор за снажнији утицај на Балкану?
Српски народ, који је притом увек доживљаван са Запада као вечити руски савезник на Балкану и који је једини чак и војно стао на пут ширењу НАТО-а, има морално право да од Русије тражи више. И Русија има политичко право да од Србије тражи више, али тек разликујући политичку елиту од народа у чијој већини постоји само љубав за Русију.

Нова империја која настаје у Москви, разуме се, има своје интересе и не може се у односу према Србима увек изједначити руски народ и руска држава. Ово, пак, не значи да се у Русији љубав и жртва српског народа могу разумети као наивност, глупост и одсуство бриге за српске националне интересе без обзира на несумњиво братске односе међу народима.

Кад се све речено узме у обзир, онда постаје више него јасно зашто је отворен и поштен разговор између два народа и наших елита преко потребан. И то све у светлу истинских духовних, културних и историјских веза које нас спајају и дају чврст темељ садашњости и будућности наших међусобних братских односа.

Да ли ће овај разговор са руском страном започети актуелна српска елита притиснута лажима и пропашћу евроунијатске перспективе, или ће за овај разговор бити потребан долазак нових друштвених елита, биће познато брже него што и мислимо.

Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери.