***

ОБЩЕТЮРКСКИЕ  ТЕРМИНЫ В ДРЕВНИХ ИСТОЧНИКАХ
Махмуд ЙУЛДОШЕВ
Света ЙУЛДОШЕВА

При изучении  различных сохранившихся  источников проявляется многообразие языка, когда одно слово может иметь различные значения.  Например, в предместьях Орхонэнасая еще сохранились большие надгробные камни, на которых в качестве военных и светских званий встречаются слова «шад, шуд, шод», «шаданит». Этот термин впоследствии использовал  в посвященном  Чингизхану  историческом памятнике уйгурский правитель, служивший во дворце Чингизхана.  Написанная в 1240 г. книга об истории Чингизхана «Монголойн нюсук тобшо»  («Секретная пуговица  монголов») под названием  «Мугулларнинг махвий китоби» («Секретная книга монголов»), была переведена с бурятского на узбекский язык.  Ранее произведение называлось «Кук дафтар» («Синяя тетрадь»), затем «Мугулларнинг махвий китоби».
В процессе перевода книги с бурятского на узбекский язык было очевидным, насколько близки эти языки и в лексическом аспекте и в грамматических особенностях. Например,  слова «суюргол» и производные от него глаголы «суюрголланиш», «суюрголланди» и др.
В книге дано описание традиций и обычаев, присущих тюркским народам. Например, в узбекском языке используется оборот «куда-анда».  Слово «куда» понятно и знакомо, а слову «анда»  не придается особого внимания. «Анда» означает начало родства, преподнесение взаимных подарков, символическое кровное смешение.  В узбекском языке понятие «куда-андачилик» означает определение кровного родства, «андалашиш» - отдельную церемонию вступления в родство,  установления  дружбы, само уже трансформированное слово «анда»  означает «анд, онт» – «клятва, присяга, обет», т.е. это  церемония в кровной клятве.
Как правило,  младшего ребенка называли «кенжа», «кенжатой» – «самый маленький», «утога» – означало почтительное отношение к мужчине.  На бурятском, монгольском, калмыкском, тувинском и др. языках младшего ребенка и сейчас называют «отхон» («утхон»). У тюрков было принято, что младший сын остается жить с родителями и впоследствии становится хранителем очага, огня этого дома, в связи с этим сохранилось понятие  «олово гаси, ут огаси» - «старший при огне, хранитель огня».
В книге встречается имя Отчигин,  по смыслу  схожи со словами «ут, олов и чигин, тигин, тегин» (на надписях в Орхонэнасае – «тегин-малик»), означающими «царь огня».
В бурятском, монгольском, калмыкском и других языках слово «хун» означает «человек».  В отдельных оборотах это слово  в этом же смысле  используется и в узбекском языке. Например, «хун пули» - деньги за убитого.  Вероятно, именно это слово приводит в заблуждение многих европейских и других лингвистов.  Обобщенно тюрки называются «хунны», «гунны».  В русской  же истории термины «хуны», «гунны» относятся к названию отдельных племен, родов, народов.
В книге рассматривается вопрос веры куктурков в волка «ашин».  Если принять во внимание высказывание Заратустры «сколько у меня есть сил и возможностей, буду призывать людей к «аша», т.е. к правде, истине и единобожию зороастрийцев, то в этом смысле слово «аша, ашин» не созвучно с встречающимся у отдельных тюркских народов  словом «шино» – «волк, а соответствует понятию «хак» – «истина».
До сих пор по-разному трактуется имя Чингизхана,  однако, думается, что  «ЧИН УЗ ХОН»  по смыслу означает «теперь у нас есть свой, настоящий хан», т.е. «Чинузхон».  В произведении описывается  церемония  поднимания шаха, Чингизхана, сидящего на белом войлоке. Если представить себе, как люди, поднимающие его,  одновременно восклицают «чин уз хонимиз», то проявляется  основное значение этого слова. Еще одно  общетюркское слово, используемое с именем Чингизхана, это его настоящее имя – Темужин.
Известно, слово «Темужин» дошло до нас из Европы, а точнее из русского языка.  Но,  при произношении его в соответствии с правилами тюркских языков, мы  получаем «темирчи» («кузнец»).
Имя сына Чингизхана Жужжихона европейские  ученые трактуют как «Джучи».  Если восстановить истинное тюркское происхождение этого слова, то увидим – Джудки, Джаучи, Джулчи, и, наконец, известное нам Йулчи,  это слово произносится на бурятском зучи, на монгольском – жучи, а переход звуков з, ж, и особенно ж в  й дает жучи, зучи, жужжи и йулчи.  (Псевдоним Чингизхана и имя Жужжи не имеет смысла на монгольском языке).
За свою 800-летнюю историю книга  привлекала внимание многих специалистов, однако она мало изучена с точки зрения лингвистики, особенно тюркской.  Между тем,  она является ценным источником  лексики тюркских языков  того периода. На самом деле, если не принимать во внимание  встречаемые в ней тюркские имена, этнонимы и другие слова, можно отметить, что они ближе к древним тюркским, нежели к современному монгольскому языку. Например,  Идил – Итиль, Идел (Волга), Эрдиши -  Иртыш, Ургенчи – Ургенч, Отарар – Отрар, Букар – Бухара;  наименования  тюркских родов и племен - карлу'ут – карлуки, канлин – кангли, кибча'ут – кипчак, баджигид – башкир, уйгуд – уйгуры; личные имена Жалалиддин,  Мелик, Отчигин, Бури буха; звания: солтан, бек, идикут,  шаданит, тегин, мирген, мерган, йурга, кора хара, архи, арок, жил йил, тархон,  улус, яргучи судя ( это слово в настоящее время в этом смысле не употребляется). 
Большое значение имеют проникшие в монгольский язык имена. Бельгутай – белгили той (меченый жеребец). Мунлик, менглик (при этом суффикс лик тюркского происхождения) – меченый,  с родинкой, алакуш-дигиткури – олакуш йигиткури, кудус-калчин – бешеный, алтан-ашик – олтин ошик, здесь слово «олтин» помимо поянтия «влюбленный» имеет значение и «золотой колпак».  Кучулук-хан, йеди-туглик – етти туглик, иначи-билгехан, Сангум – древние тюркские воинские звания.  Элкут – в этом слове смысловое значение имеют обе части слова – эл и кут.  Эл буха – обратим внимание на части  этого слова эл и, особенно –  буха. Оно имеет не только то значение, к которому мы привыкли (бука – бык), в древности это слово использовалось в значении «палван», «сильный».  Буйрук хон – имеет значение «приказывать».  Монгольский язык относится к семейству тюркских языков, и потому в нем можно проследить сотни общетюркских слов.
Например, арча – арша, туя – шамшал, аргамжи – аргамджи, аркан – аркон (веревка), ингирчак – эгарча, умров (маленькое седло),   хатин – Хотин (женщина),  канн – кон (кровь),  буха – кучли, полвон (сильный, плаван), сал – сол (положи, вложи), табишкон – товушкон, кутук – кутлук (различные виды тюркского слова кут и др.).
Особого внимания заслуживает встречающееся в книге слово занги.  Оно и в настоящее время часто используется как в монгольском (значении «глава рода»), так и в других языках, и означает – звено, гордость, основная лоза виноградника.  Именно в этом смысле слово Зантупати используется в «Авесте».  Занту – глава рода, пати – падре.
Это слово созвучно со словом «Зангиота».  По-разному трактуют имя Зангиота,  и как Корабобой, и хинду хабаш занги.  Если учесть, что в узбекском языке  занги – это глава рода, человек обладающий глубочайшими знаниями и авторитетом,  то слово «зангиота»  вполне логично.





;АДИМИЙ МАНБАЛАРДА УМУМТУРКИЙ СЎЗЛАР
Ма;муд ЙЎЛДОШЕВ,
Света ЙЎЛДОШЕВА

Тил бойликларини турли хил манбаларда ;олган энг кичик мисоллардан бошлаб энг катталарини ;ам ;атралаб йи;иш лозим. Маълумки, баъзан биргина сўз кўп нарсаларни ани;лаб бериши мумкин. Шундай экан, бир мисол келтирайлик. ;озирда Орхон-энасой дала-даштларида буюк битиктошлар ётипти. Уларда ;арбий ва дунёвий унвон сифатида “шад, шуд, шод”, “шаданит”  шаклларида сўзлар учрайди. Айнан ушбу сўз кейинчалик асли уй;ур маликларидан, кейинчалик Чингизхон саройида хизмат ;илган Тататўнга томонидан Чингиз тарихига ба;ишланган тарихий обидада ишлатилган.
1240 йили Чингизхон тарихига оид ёзилган ушбу китоб “Монголойн нюсук тобшо” (“Мў;улларнинг сирли тугмаси”) “Мў;улларнинг махфий китоби” деган ном билан бурят тилидан ўзбек тилига таржима ;илинди. Асар дастлаб “Кўк дафтар” сифатида тилга олиниб, кейинчалик “Мў;улларнинг махфий китоби”га айланди. 
Китоб бурят тилидан илк бора ўзбек тилига таржима ;илиниши жараёнида ўзбек ва бурят тилларининг ;ам тил жи;атдан, ;ам лексик бойлиги жи;атидан,  ;атто грамматик хусусиятлари билан ;ам бир-бирига я;инлиги ;айратга солди. Бу ;олга “суюр;ол” сўзи ва ундан ясалган феъл ва бош;а сўзларнинг ишлатилиши мисол бўла олади. Масалан, суюр;ол, суюр;олланиш, суюр;олланди ва бош;алар.
Китобда туркий хал;ларга хос бўлган урф-одатлар кўп  учрайди. Биргина мисол келтирамиз, бизда ;уда-анда ибораси ишлатилади. Бу ўринда ;уда сўзи таниш бўлишига ;арамасдан, анда сўзига кўп ;ам эътибор бермаймиз.  Анда сўзи сов;а-салом бериб, символик тарзда ;онларини аралаштиришдан келиб чи;;ан, деб тушунтирилади. Ўзбек тилидаги ;уда-андачилик эса ;он-;ариндошликни билдириши ва андалашиш эса ;он-;ариндошчилик, дўстлашишнинг ало;ида бир маросимлашган тури бўлиб, анда сўзининг ўзгариб, анд, онт, ;асам ичиш маъноларига бориб та;алаётганига эътибор бердик. Яъни, онт ичиш, ;он ичиб дўст бўлиш маросими. 
Одатда, кичик фарзандни кенжа, кенжатой, эркалаб ўто;аси дейилади. Бурят, мў;ул, ;олми;, тува ва бош;а тилларда энг кичкина фарзандни ;озиргача отхон (ўтхон) дейишади. Туркийларда ота-онанинг кичик фарзанд билан бирга яшаб ;олиши ва у шу оиланинг ўт, олов о;асига айланиши кўзда тутилиб олов о;аси, ўт о;аси маъноси са;лаб ;олинган.
Китобда Отчигин исми учрайди, бу ;ам худди ўт, олов ва чигин, тигин, тегин (Орхон-энасой битикларидаги тегин – малик) сўзлари кабидир, яъни Оловмалик, Ўтмалик маъносида келади. 
Бурят, мў;ул, ;олми; ва бош;а тилларда одам, инсон тушунчаси хун сўзи билан берилади. Бу сўз ўзбек тилида баъзи ибораларда ;озир ;ам мана шу маънода ишлатилади. Масалан, хун пули, одам ўлдирилганда унинг эвазига олинадиган одат. Айнан мана шу сўз кўпгина Европа ва бош;а хал; тарихчиларини чал;итиб келган. Бу ўринда биз туркийларни умумлаштириб хунлар, гунлар деб аталишини айтмо;чимиз. Рус тарихчилигида эса хунлар, гунлар ;атто ало;ида ;абила, уру;, хал; маъносида ;ам ;ўлланилиб келинган.
Шу жойда яна бир фикрни ўртага ташламо;чимиз.  Бу Кўктуркларнинг “ашин” бўрига ишонишлари масаласи. Негаки, Зардўштнинг “Куч ва имконим борича, мен одамларни  “аша”га, яъни  ;а;га, ;а;и;атга чорлайман”, деган фикрини олсак ва Зардўштийликдаги яккахудоликни эсласак, бу жойда –аша, ашин сўзи туркий хал;ларнинг баъзиларида учрайдиган бўри сўзига товушдош, о;ангдош (шино – бўри) шино эмас, аша – ;а; маъносида келишини ;айд ;илиб ўтмо;чимиз. 
Чингизхоннинг номини турлича тал;ин ;илувчилар ;алигача учрайди, аммо у маъно жи;атидан бизнингча ЧИН ЎЗ ХОН – яъни, энди ўзимиздан, чин хонимиз чи;ди, “Чинўзхон”имиз деган маънони беради. Асарда Чингизхонни о; кийгизга ўт;азиб шо; кўтариш маросими берилган, шу пайтда кийгиз кўтараётган кишиларнинг бирданига “чин ўз хонимиз”, деб хитоб ;илганларини кўз олдимизга келтирсак, бу сўзнинг асл маъноси чи;аяпти.
Чингиз хон номи билан келадиган яна бир умумтуркий сўз, бу ;ам бўлса Чингиз хоннинг асл исми Темужин.
Маълумки, Темужин сўзининг талаффузи бизга кўпинча Европа, ани;ро;и, рус тарихшунослиги ва тилидан кириб келган. Аммо бу сўзни биз ўз туркий тил ;онун-;оидаларига таяниб талаффуз ;илар эканмиз, ўта ани; ва оддий бир сўзга дуч келамиз, бу ;ам бўлса – темирчи.   
Бу ўринда Чингизнинг ў;ли Жўжи хоннинг исми, рус ва Европа олимлари таъкидича Джучи. Биз унинг асл туркий талаффузини тикласак: Джудки, Джаучи, Джулчи ва ни;оят бизга жуда таниш Йўлчи, бу сўз бурят тилида Зучи, мў;ул тилида Жучи, бизнинг туркий тиллардаги товушларнинг з, ж, айни;са ж-нинг й га ўтишидан жучи, зучи жўжи ва унинг ни;оят йўлчи маъносига етиб келишини кўрамиз. (Чингизхоннинг тахаллуси ва Жўжининг исми мў;ул тилида бирон маъно англатмайди.)
Китоб ўзининг салкам 800 йиллик тарихида кўплаб кишиларнинг фикрини жалб ;илган, аммо у энг асосийси, лингвистик ва айни;са туркий лингвистика жи;атдан кам ўрганилган. Ва;оланки, у мў;улларнинг, ўша давр туркий хал;ларнинг маънавий бойлиги бўлмиш туркий тиллар  лексикаси жи;атидан жуда катта ;имматга эга манба. Аслини олганда, манбадаги туркий отлар, этнонимлар ва бош;а сўзларни олмаганда ;ам бу манба тили ;озирги замон мў;ул тилидан кўра ;адимий туркий хал;лар тилига я;инро;лигини кўрамиз. Умумтуркий номлардан мисол келтирамиз: Идил – Итил, Идел (Волга); Эрдиши – Иртиш, Уругенчи – Урганач (Ургенч), Отарар – Отрар, Букар – Бухара, туркий уру; ва аймо;ларнинг номлари:  ;арлу'ут – ;арлу;лар, ;анлин – ;англи, ;ибча'ут – ;ипча;, баджигид – бошкирд, уйгуд – уйгурлар, шахс номлари Жалалиддин, Мелик, Отчигин, Бўри буха, унвонлар: солтан, бек, иди;ут, шаданит, тегин, мирген, мерган, йўр;а, ;ора хара, архи, аро;, тархон, улус, яр;учи судья (бу сўз ;озирги кунда ушбу маънода ишлатилмайди). Яна бош;а сўзлардан келтирадиган бўлсак: эм – дори, эмчи – врач, Ма;муд Кош;арийда эмбека ;озирги ;амшира, Бали; ша;ар, Бешбали; – Пекиннинг эски номи, эсрюк – маст, будун – гражданин, фу;аро, човуш – сафловчи офицер, толум – ;урол, тўркун – оила маъносида берилади. Бу сўз бизда аёл кишининг келин бўлиб тушганидан кейин ўз ота-онасиникига бориб келиши, яъни тўркунламо; маъносида ;олган. 
Бу ўринда мў;уллар тилига сингиб кетган исмлар жуда катта а;амиятга эга. Бельгутай – белгили той, мунлик, менглик (бу ўринда лик суффикси асл туркий) – нишонли, холли, алакуш-дигиткури – ола;уш йигит;ури, кудус-калчин – ;утурган, важо;атли ;алчин, алтан-ашик – олтин оши;, бу жойда оши; сўзи оши;, иш;и тушган маъносидан таш;ари олтин ;алпо; маъносини ;ам англатган. Кучулук-хан, йеди-тў;ли; – етти ту;ли;, инанчи-билгехан – ишончли билимдон хон. Сангум ;адимий туркларда ;арбий унвон. Эл;ут – бу сўздаги эл ва ;ут маънолари.  Эл буха – эл ва буха сўзлари, айни;са, буха сўзига эътибор ;аратар эканмиз, биз ўрганиб ;олган бу;а маъносида эмас, ;адимда буха сўзи полвон, кучли маъноларида келишини кўрамиз. Буйрук хон – бу ўринда буйрук, буйру;, амр ;илиш маъносида келган. Мў;ул тили ;ам туркий тилнинг бир тармо;и бўлгани учун унинг таркибида умумтуркий сўзларни юзлаб, минглаб топса бўлади. 
Улардан баъзиларини келтириб ўтмо;чимиз. Арча – арша, туя – шамшад, аргамжи – аргамджи, аркан – ар;он, ингирчак – эгарча, ўмров, хатин – хотин, кан –  ;он, буха –  кучли, полвон, сал – сол, табиш;ан – товуш;он, кутук – ;утлу; асл туркий ;ут сўзининг турли кўринишлари ва бош;алар.
Бу билан туркий хал;лар, шу жумладан, умумтуркга кирувчи мў;уллар, уларни ;атто ало;ида бир тил гуру;и санаганда ;ам бир-бирлари билан биринчи мингйилликлардаё; жипс ало;ада бўлганини кўрсатади.
Китобда учрайдиган занги сўзи ало;ида эътиборга лойи;. Бу сўз ;озиргача мў;ул тиллари гуру;ида уру;боши ва бизнинг туркий тилларда кўп ишлатилиб, асосий бў;ин, ;урур, токнинг асосий новдаси маъноларини беради. ;изи;и шундаки, бу сўз ;адимий Авестода ;ам айнан мана шу маънода, яъни зантупати – уру;боши маъносида ишлатилганини кўрамиз. Авестодаги зантупати, яъни занту – уру;боши, пати – падре сўзлари ота маъносида.
Биз бу сўзни учратганимизда бевосита Зангиота сўзи ёдимизга тушди. Маълумки, Зангиотани кимлар нималар деб шар;лашмади. ;орабобойдан то ;инду ;абаш зангигача. Зангининг  ўз тилимизда уру;боши эканлигини инобатга оладиган бўлсак ва бу шахснинг жуда катта билимли ва обрўли киши, уру;боши  бўлганини эсласак, зангиота сўзи маъно-мазмун жи;атдан ;ам манти;ан ўз ўрнига тушади-;олади.








COMMON TURK TERMS IN ANCIENT SOURCES
By Mahmud JULDOSHEV
 Sveta JULDOSHEVA

During studying of various sources the variety of language is shown when one word can have various meanings. For example, in suburbs of Orhonenasaj big tombstones were still kept where military and society ranks are written as following words «shad, shud, shod» and «shadanit». This term was used subsequently in a historical monument devoted to Chingizkhan by an Uigur governor served in his palace. The book about Chingizkhan’s history written in 1240 «Mongolojn njusuk tobsho» («Secret button of Mongols») under the name «Mugullarning mahvy kitobi» («Confidential book of Mongols») has been translated from Buryat into Uzbek language. Earlier the product was named as «Cook daftar» («Blue notebook»), and then «Mugullarning mahvy kitobi».
During translation of the book from Buryat into Uzbek language it was obvious, how these languages are close to each other in lexical aspect and in grammatical features. For example, words «sujurgol» and verbs derivative of it «sujurgollanish», «sujurgollandi», etc.
In the book the description of traditions and customs inherent in Turkic people is given. For example, in Uzbek language phrase «kuda-anda» is used. The word «kuda» is clear and familiar enough, and to the word «anda» one does not give special attention. «Anda» means beginning of relationship, exchange of mutual gifts, symbolical blood mixture. In Uzbek language the word combination «kuda-andachlik» means establishment of consanguinity, «andalashish» means separate ceremony of entering into kinship, establishment of friendship, the transformed word «anda» itself means «and, ont» - «oath, vow»,  i.e. it is a ceremony of a blood oath.
As a rule, the junior child was named as «kenzha», «kenzhatoj» - «smallest», «utoga» which meant - respectful attitude towards a man. On Buryat, Mongolian, kalmyk, Tuva and other languages a junior child is still named as «otkhon» («utkhon»). According to Turkic traditions the youngest son should stay with parents and subsequently becomes a keeper of family hearth and fire of the house, in this connection the concept «olov ogasi, ut ogasi» - «senior of fire, fire keeper».
There is name Otchigin in the book, which meaning is similar to words «ut, olov and chigin, tigin, tegin» (on inscriptions in Orhonenasaj - «tegin-malik»), meaning «tsar of fire».
In Buryat, Mongolian, kalmyk and other languages the word «hun» is meant «person». In some turns this word in the same sense is used also in Uzbek language. For example, «hun puli” - money for killed. Possibly, this word misleads European and other linguists. Generically Turks use the words «hunny», «gunny». In Russian history terms «huny», «gunny» concern to the name of separate tribes, kin, people.
The question of belief of Turks in a wolf «ashin» is considered in the book. If consider the statement of Zaratustra «Up to the end of my forces and opportunities I shall call people to «asha», i.e. for the truth, true and monotheism of zoroastrians in this sense the word «asha, ashin» is not conformable with a word meeting at separate Turkic people «shino» - «a wolf», but corresponds to concept «hak» - «true».
Till now name of Chingizhan, is differently treated, however, it appears, that «CHIN UZ HON» on sense means «now we have our own real khan», i.e. «Chinuzhon». In the product a ceremony of lifting the shakh, Chingizhan, sitting on white felt is described. If imagine, how people lifting him, simultaneously exclaim «Chin uz honimiz» the major importance of this word is shown. One more generic Turkic word used with the name of Chingizhan, its his real name - Temuzhin.
It is known, the word «Temuzhin» has come to us from Europe, exactly from Russian language. But, while pronunciation it according to rules of Turkic languages, we receive «temirchi» («smith»).
European scientists treat the name of Chingizhan’s son Zhuzhzhihon as «Dzhuchi». If to restore a true Turkic origin of this word we shall see - Dzhudki, Dzhauchi, Dzhulchi, and, at last, known to us Julch., This word is said on Buryat language as  zuchi, on Mongolian - zhuchi, and transition of sounds z and especially zh into j gives zhuchi, zuchi, zhuzhzhi and julchi. (Pseudonym of Chingizhan and name of Zhuzhzhi have no meaning in Mongolian language).
For the 800-years history the book drew attention of many experts, however it is poorly studied from the point of view of linguistics, especially Turkic. Meanwhile, it is a valuable source of Turkic languages lexicon of that period. Actually, if not consider Turkic names met in it, etnonims and other words, one can note, that they are closer to ancient Turkic, rather than to modern Mongolian language. For example, Idil - Itil, Idel (Volga), Erdishi - Irtysh, Urgenchi - Urgench, Otarar - Otrar, Bukar - Bukhara; names of Turkic clans and tribes - karlu'ut - karluki, kanlin - kangli, kibcha'ut - kipchak, badzhigid - Bashkir, ujgud - Uigurs; personal names Zhalaliddin, Melik, Otchigin, Buri buha; ranks: soltan, bek, idikut, shadanit, tegin, mirgen, mergan, jurga, kora hara, arhi, arok, jil, tarhon, ulus, jarguchi judge (this word is not used in this sense now). 
Names assimilated in Mongolian language have great value. Belgutaj - belgili toy (marked stallion). Munlik, menglik (the suffix lik has Turkic origin) - marked, with a mole, alakush-jigitkuri - olakush jigitkuri, kudus-kalchin - mad, altan-ashik - oltin oshik, here the word «oltin» more then meaning of  «enamored» also means «a gold cap». Кучулук-khan, jedi-tuglic - etti tuglik, inachi-belgikhan, Sangum - ancient Turkic military ranks. Elkut - in this word both parts - el and kut have semantic value. El buha – let’s examine this word part by part el and, especially - buha. It has not only known to us meaning (buka - bull), in an antiquity this word was used in meaning of  «palvan», «strong». Bujruk hon means «to make an order». Mongolian language concerns to the family of Turkic languages and consequently there are hundreds of generic Turkic words in it.
For example, archa - arsha, thuja - shamshal, argamzhi - argamdzhi, arkan - arkon (cord), ingirchak - egarcha, umrov (small saddle), hatin - Khotin (woman), kann - kon (blood), buha - kuchli, polvon (strong, plavan), sal - sol (put, enclose), tabishkon - tovushkon, kutuk - kutluk (various kinds of a Turkic word kut, etc.).
A special attention in the book is deserved with the word zangi. It is still widely used as in Mongolian (meaning «head of a kin”), and in other languages, and means - a part, pride, basic rod of a vineyard. In this sense word Zantupati is used in «Avesta». Zantu means a head of a kin, pati - padre.
This word is conformable with a word «Zangiota». Zangiota is differently treated, both as Koraboboj, and as hindu habash zangi. Considering that in Uzbek language zangi means a head of a kin, the person possessing the deepest knowledge and authority the word «zangiota» is quite logical.


Рецензии