Драга моjа Антонина

Веселинка Стојковић

Писмо

Свакако да волим писма руком писана, драгоценост је то велика која се изгубила и губи, а ево, и ја сам у том неком размиру и растапу…
...
Ја сам сваки пут када сам била са Бором, са књигама његовим, бежала од нечега страшног, силовитог, бесног, мрачног – када су мушкарци у питању, и туњавог, муклог и замуклог, полетелог па увелог пре времена – када су жене у питању, или и жене и мушкарци; од шалвара које сам правдала турским земаном (али, и лепа је жена у шалварама када игра), од много којечега. Хватала сам само оно што је душа моја избирала, узимала, што ми је живот у којем сам, васпитање, интуиција и ум што су ми налагали. Само сам грабила светлост, и мекоту, и мирисе врањанске, и боје Божјег неба и земље, и грлила топле и беле руке Врањанки, и слушала далек глас, загубљен, мушких срца. Бојала сам се да силазим у подруме његових, Бориних приповести, ако бих се и спустила који степеник, осветљавала сам их турштином, османским поремећеностима, нашим ропством. Љутило ме све што су филмови и позоришта још и више нагрђивали, како ми се чинило. Када се појавила књига Часлава Ђорђевића „Тајни записи Борисава Станковића“, мада то и нису само Борини записи, и није то историја, била сам збуњена и несигурна, а и зашто, питала сам поштовану нашу Веру, треба износити у дан интригантне животне рукавчиће људи који су прихваћени како јесу, мислећи на младе читаоце. Сви имамо и своје мракове кад нам се светлости погасе, и светлости које се у њима нужно гасе и нужно из њих крећу, зар не? И судбински. Своје отпоре из дна. Моћи и немоћи и надмоћи. Да ли се можда у нечему није претерало? „Зашто претерало? Није. Тако треба.“ И зар Бору и наши мракови нису прихватили? Зар нису? Нешто слично постављала сам пред себе када сам сличне ствари читала о другим нашим школским учитељима.
На крају, светлости без таме има ли, и таме без светлости има ли?
...

Одломак из посланице „Драга моја Антонина“ (212 страна)


Борисав Станковић, србски писац. Рођен у Врању 1876, умро у Београду 1927. године.
Вера Ценић (Врање, 1930), аутор романа о Голом отоку – „Кањец фиљма“, и романа о времену после Голог отока – „Иста прича“.