У седамнаести дан од Свете Ане пада Божиh...

Веселинка Стојковић

„У седамнаести дан од Свете Ане
 пада Божић…“

„Желео сам да те видим, Бисењка… Тражио сам Те у игри воде, у игри месеца…“
Седела је уз радни сто празних мисли. Покушавала је да се усредсреди на посао који ју је чекао. Хујао је само Војинов глас као ветар преко празног поља. Није била сигурна ни да је постојао.
„Јутрос сам у вазу ставила гранчице кајсије и трешње, и засејала жито у танкој земљаној посудици. Бројала сам дане на прстима као деца када смо били… 'У седамнаести дан од Свете Ане пада Божић…', чујем опет гласове…
Да, опет…
У бадњиданско јутро ћу крупну гранчицу дрена спустити у земљани ћуп поред њих, уз прозор, као када га је деда доносио са бадњаком. Да олиста после Божића… Када се кајсија и трешња и жито смире… од цвета, од зеленила…“
Пошла је према вратима. Чинило јој се да неко иде, отвара врата.
„Бака је тако улазила у моју собу…“

Силазила је низ степенице посрћући када се звоно зачуло још гласније.
„Опет са пакетима књига!… Хвала. Да, потписаћу, хвала. Хвала. Довиђења.“

...
Газиле су смрзнути снег дуж Мораве.

Морава се по ивицама окивала ледом. Празни топољаци и врбаци су чекали птице и пролеће. Неке су још летеле.
Аринка није стигла, Аврамовићи су изостали, а њих две су, Бисенија и Анђелинка, умотане у шалове и капе, газиле смрзнути снег дуж Мораве, близу моста према селима преко.
„Кроз своју душу плачем“, певала је Маријана Шовран из форда који је прелазио мост.

(Не идем никуда, Анушка)

Фотографија: Веселинка Стојковић