Иди, слунце, иди, мило

Иди, слунце, иди, мило,
За ноћ прођи, за дьн дођи…

…Памтим његову песму кад се конопља брала, која је руке секла, крварила, и наше, детиње, песму у којој се лишће враћа гори, али младост човеку не; и песму која му је долазила из времена када је као дете слушао како је Сулејман-бег, један од тројице синова вечито гладног туђег имања – Хусеин-паше из Врања, напуштао село 1878. и плакао, бежао из Ратаја са свим што је могао да понесе на коњима (50) у дугачкоме низу у јануарској ноћи тој, одлазио и плакао. Памтим песму о лишћу и младости коју је баба певала на жетви, у својој верзији, када је све горело, и на ливади, усред широких сувих откоса, под врелим сунцем које се тешко спуштало: песмом га је баба молила да зађе, клела га као; песмом је то чинио и ујак.
Волела је баба моја једну „Златију“, њу је некако нарочито волела, и увек је певала с вечери у мајско пролеће, када се осамљивала на клупици украј воде, јасена и цветњака, испод прозора велике собе, као и свекрва јој док је могла, мајка Злата:

„Иди, слунце, иди, мило,
Ти се врни у туј Турску,
Тамо ми је моје драго,
Моје драго, моје благо,
Зароби га ага силни,
Зароби га душман клети,
Поведи га, доведи га,
Да ми дође, ја га чекам,
Сав;тије, име јасно,
Сав;тије, име моје…
Иди, слунце, иди, мило,
Ти ми нађи моју срећу,
Моју срећу, моје здравје,
Иди, слунце, иди, мило,
У туј пусту долечи;ју,
За ноћ прођи, за дьн дођи,
Иди, слунце, иди, мило!…“

Не знам да ли је овај запис одјек мелодије коју памтим, или је мелодија одјек тонућа мојих после тешких часова историје и лектире – душа многих ликова, или је узет с лица мојих сељана и моје бабе, или и одјек је крхког и срамежљивог буђења мога са израстањем из детета – и мелодија и запис, или и глас је једне Анушке коју знам – не знам. Али боја, звук, ритам, мисао о далеком и тајновитом и јасном и нејасном истовремено, са сигурношћу дуговеке песме – то је т; песма. Славуји су је затим прихватали, како је одувек било, и разносили је по луговима и водама и пољима: „Златија – Саватије!…“, „Саватије – Златија!…“, „Златија – Саватије!…“; славујали су је и онога маја када се моја баба Олга, добра моја баба-Олга, спремала и спремила да пође своме Саватију а моме добром деда Јовану у вечну постојбину тамо и-за села и иза школе, усред Божје пољске ширине, у којој су мирно почивали и моја прабаба Злата и мој прадеда Антанас, и преци његови. И певају је свакога маја до данашњега дана.
„Кьд чујем песму отк;д мос, знам да је Славко. Само он је так;ј дооди;ја у село. Твој татко“, говорила ми је понекад баба.

Не знам ништа материјално што има Ратаје из Сулејман-беговог времена, а имао је, као и у Врању, нема ни тамо данас, остао је топоним Сарајина, имао је кулу-сарај на улазу у село, и водовод до ње из другога села, из Александровца – памтио је мој ујак приче о водоводу и понешто рушевина – имао је, нема ништа данас; Ратајчани су по његовом одласку одрекли се свега, да им мука која их је мучила за туђинских дана очигледна не буде бар, или је Промисао Божја о томе одлучивала, и сигурно је, а опет – остао је Сулејман-бег, а и он, Сулејман-бег, није отишао, није могао да оде заувек, остала је тешка туга времена, и прича о њему, Сулејман-бегу, и његовој мајци Милици-Мејрими је остала, силом одведеној ратајској лепотици на север, у далеки град, у Ниш, па враћеној са сином у Ратаје – тајну му је мајка одала када се горопадио над рајом, и умрла када се замомчио; и остала је прича о љубави лепотице-његове ћерке према рајетину, ратајском лепом момку, који је коња свога почесто водио на Мораву да би прошао поред Сулејман-бегових кула и угледао лепотицу на прозору, а после, када су отишли, није хтео на Мораву; остала је песма, и коло је остало, какво је Сулејман-бег насред села повео на поласку, а сељани му се придружили, широко и тешко, „Тешко оро“, и које још се игра, тешко коло уз гочеве тешке и трубе дубоке; и остало још понешто је да се прича и проноси…

(Драга моја Антонина, 2011)

      Фотографија: Весна Ђукановић