Град Плача. Сергеj Леонтиjев

Град Плача
Сергеј Леонтијев

                Градови-гробља из Другог светског рата:
                Стаљинград, Лењинград, Минск, Београд,
                Хирошима, Нагасаки, Берлин, Дрезден,
                Кенигзберг, Ковентри и још, и још...

Топлину скрив под капију, без карте, насумично,
Мимо заспалих дева и ветрењастих наказа,
Ја, онемео и одљуђен, ступам у Град Плача,
Двадесети век је мене целог заледио.

Овде земља још ситно подрхтава,
Иако је наоколо – и мир, и милост!
Засигурно орах из руку узима веверица,
И, ако нисте аристократа, никада нећете одгонетнути
Зашто су овде падале тешке бомбе,
Зашто су носиле, ројиле, смртоносне товаре,
Зашто су праштале и раскидале месо,
И цркве и куће уплакане земље,
Зашто је ватрени челик, распрштаван у комаде,
С ногу обрушавао људе на земљу, као позоришне лутке!
Зашто се светлост гасила, а дани се претварали у ноћи,
Зашто су се с тротоара сливали црни потоци!..

Мир траје већ у четвртој генерацији,
Рат је притиснут погребним гранитом,
Но, окренеш ли се – дрхте колена,
Град још увек крвари, крвари, крвари!
Под сводовима његовим, крвљу напојеним,
Пулсира душа огољена и боса!

Да ли опет живимо између мира и рата?
Песак је доврхунио, небо се обрушава?

Када сам овде, увек ми се чини,
Као да из камена суза тече.
И нема речи, и ништа се не може рећи.
Само једно, једно питање постављам:
Ко се још усуђује да тако нешто ПОНОВИ?

Запалити, разорити, убити – у чије име?
Одлазите ви с доктринама својим!
Или – још боље – сви овде, без скривања очију,
Овде, овде, на трг, у Град Плача!
Где мрзну ране снежнога града,
Где су сећања бескрајна и тешка,
А мржња према рату велика и јака,
И света, као зид Јерусалима.
Челом додирните – камен, циглу!
Кипте од бола, и туге.
Ослушните, погледајте: овде је рат,
Под камен узидан, – рат…
Заборавимо несугласице, смиримо се,
И рат ће попут змије испузати напоље!

Дубоко жалити и памтити. И никако друкчије,
Уосталом, наше памћење је – и оберег!
Ја, онемео и одљуђен, ступам у Град Плача,
У двадесети век.

Март 2020.

Додајем Београд. Не замери ми, Сергеј!
оберег, амајлија, талисман, амулет

Превод на србски језик: Веселинка Стојковић



Город Плача
Сергей Леонтьев

                Городам-кладбищам Второй мировой:
                Сталинграду, Ленинграду, Минску,
                Хиросиме, Нагасаки, Берлину, Дрездену,               
                Кенигсбергу, Ковентри и ещё, и ещё...
               
Тепло под ворот скрыв, без карты, наудачу,
Минуя томных дев и ветреных чудил,
Я, тих и нелюдим, вступаю в Город Плача.
Двадцатый век всего меня исхолодил!

Здесь до сих пор земля подрагивает мелко,
Хотя вокруг тебе – и мир, и благодать!
Доверчиво берёт с руки орешек белка,
И, ежели не знать, вовек не угадать,
Что падали сюда тяжёлые фугасы,
Несли, роясь, свои смертельные кули,
И лопались они, и вырывали с мясом
И церкви, и дома у плачущей земли!
Что огненная сталь, разорванная в клочья,
Валила с ног людей, как кукол ростовых!
Что отвернулся свет, и дни сменились ночью,
Что чёрные ручьи бежали с мостовых!..
 
Пусть мир живёт уже в четвёртом поколенье,
Упрятана война под траурный гранит,
Но только обернись – и холод по коленям,
А город до сих пор кровит, кровит, кровит!
Под сводами его, напитанная кровью,
Пульсирует душа, раздета и боса!

Неужто мы опять живём в междувойновье?
Досыплется песок, и рухнут небеса?

Когда я здесь, то кажется всегда мне,
Как будто бы слеза течёт из камня.
И нету слов, и нечем говорить.
Но лишь один, один вопрос задам я:
Кому ещё неймётся ПОВТОРИТЬ?

Поджечь, взорвать, убить – чего во имя?
Идите вы с доктринами своими!
А лучше – все сюда, глаза не пряча,
Сюда, сюда, на площадь, в Город Плача!
Где студят раны городу снега,
Где память бесконечно дорога,
А ненависть к войне неохладима
И свята, как стена Ершалаима!
Дотроньтесь же – до камня, кирпича ли!
Они полны и скорби, и печали.
Прислушайтесь, вглядитесь: здесь она,
Под камень замурована, – война...
Забудем, успокоимся, и тут же
Она змеёю вырвется наружу!

Скорбеть и помнить. И никак иначе,
Ведь наша память – тот же оберег!
Я, тих и нелюдим, вступаю в Город Плача,
В двадцатый век.
               
                Март 2020 г.


Захваљујем драгој Светлани Пригоцкаји што ми је понудила песму за превод!