Стихи на сербском языке

2012 – 11.08.2014

РУСКА ЗАСТАВА

О, ти, моjа вољена заставo –
Врх ти jе бео, средина jе плава,
Дно jе црвено… Поносна, слободна,
О, Русиjа, земљо моjа родна!

Беле боjе – као зима снежна,
Која се односи на целу земљу нежно.

Плаве боjе – то jе наше море,
Коjе ће да одбрани све наше просторе.

Црвене боjе – као jужна поља,
Где jе увек била Руска воља.

Нека од тврђаве, где су три прозора
Поред Пољске, до Јапанског мора
Биће само наша част и слава,
Тробоjница – наша jе застава!

ПОСВЕЋЕНО АНИ ТЕШИЋ

О, моjа српска сестро, нек сунце теби сиjа,
Нек воли те земља, мени наjмилиjа.
Твоj поглед красни уништи мрак,
Твоjа jе колевка – сунчани зрак.

Нисмо jош се срели… А jа ћу доћи
У земљу српску, даjем ти реч!
Хоћу да видим босанске ноћи,
А београдске сам видео већ.

Чекам наш сусрет, сестро ми мила,
Надам се да он ће бити дуг.
Нек само напред нас носе наша крила,
И нек своj осмех даће нам jуг.

Хладно jе jутро, пуно jе злата
Сунчаног, небесног… Жута jе зора…
Колико jош jе остало сата
До нашег сусрета, до одмора?

ОТАЏБИНА

- Кажи ми, Русиjо моjа:
Шта ти имаш, сећаш ли се кога,
Шта криjу земље твоjе,
Коjе имају добра многа?

«Код мене су двиjе главе,
А четири трона красна.
Свако зна за моjу славу –
То jе звезда моjа jасна.»

- Кажи ми, Русиjо моjа:
Где су твоjе главе славне?
Да ли давно стоjе
Оне усред поља равна?

«Jа имам два славна града,
Двиjе дивне престонице.
У њима сва jе моjа нада,
А и старо моје лице.

Знаш ли, где Москва снажно
Разви давно своjе крило,
Где jе поштено, одважно
Дело Руса увек било?

Свако зна за ту равницу,
Где путуjе Ока плава,
Тамо стоjи престоница,
А и државна застава.

Петербурга звезда сjаjна
Сиjа jасно близу мора
Као беле ноћи таjна,
Као тиха невска зора.

Већ не чује земља давно
Граjа, клепета, пуцања
За Орешек боjа славног,
Jадних маjке нарицања.»

- Кажи ми, Русиjо мати,
Где су твоjи jаки трони,
Где отац свог сина прати,
И где маjка сузе рони?

«Први трон jе Север љути -
Испод снега се сакрио.
Тамо сви и вазда ћуте,
Само jунак тамо био!

Други трон jе Исток дични,
Где jе Свилен Пут почео,
Откуд Чингисхан стравични
Пола света заузео.

Трећи трон jе Jуг моj красни,
Где шапуће топло море,
Где у ноћи звезде jасне
Освjетљаваjу просторе.

А четврти трон jе Запад,
Препуњен jе боjном славом.
Зна за одбрану а и напад
У светом боjу крвавом.»

- Да ли постоји већа срећа
Од љубави према отаџбини?
Нека увек гори свећа,
Коjа земљу уjедини!

НАША ЗОРА

Широка jе ћуприjа, Десна споро тече,
и jутарњи лахор нешто тихо рече.
Купаjу се гране у хладноме току,
коjи стиже право у зелену Оку.

Обале су пусте, свиће зора jасна,
Отаџбино моjа, како ти си красна!
Jутро већ jе стигло, а ливаде ћуте
од зелене траве до пшенице жуте.

Како jа те волим, зоро наша чиста!
Сунце гриjе поља, плаво небо блиста.
То jе наша земља, то jе наша дика,
Ти ћеш увек бити славна и велика!

РУСКИ КРИМ

Нека увек сунце jарко гриjе
Од Џанкоја до Jевпаториjе.

Вратили смо, браћо, земљу свету,
Без обзира ни на хунту клету.

Лежи бели снег по планинама,
Чува дику тог природног храма.

Грли песак талас плавог мора,
Шаље им пољубац jужна зора.

Црвена ружа мирише на срећу,
Ко ће да угаси такву свећу?

Земљо кримска, ти си увек наша била,
Кроз векове била си нам мила.

Опет ти си руска сва до неба,
Земљо мора, сунца и галеба.

Нека увек сунце мирно гриjе
Од Џанкоја до Jевпаториjе!

22.07.2019
ПРЕЖИВЕЛИМ ЛОГОРАШИМА

Сећам се мајског дана:
позвали су мене једном
неки посебни људи.
Нисам ни очекивао
да мени мој живот може
да то понуди.

Били су само деца
под теретом страшног мрака,
а знали су да их
сигурно чека
сваког своја рака.

Они су видели светло
првог слободног дана,
али још живи у души
једна успомена
ко нека вечна рана.

Само једина земља
(и то је «лијепа наша»)
поклонила је свету
неки посебни статус,
неки одређени број
«преживелих логораша».

Причао сам са једним од њих
само десетак минута,
а прошао сам тада
велики део
његовог животног пута.

Гледам у очи па видим
очи сеоског ђака
који нема ни родног прага
а ни рођака.

Бојим се да га питам
па зато не знам
шта је прошао као клинац –
можда пакао Циглане
а можда Керестинец…

Можда већ за неколико година
о тој старачкој успомени
рећи ће нешто
само њена слика, као сена –
слика,
која живи у мени.