Ако одем

Из рукописа

Ако одем

       „И леп си ти човек. Појава, понашање, лепа је природна елеганција, допадљива, мила, драга.“
       „Уобразићу се.“
       „То је то, не можемо се уобразити.“
       „Песма опет.“
       „Душа са душом, како кажеш. Стварају их. Саме се стварају. Преко пута си ти, зато. То је то, нешто. Песма с песмом иде. Настају, допуњују се, међусобно прожимају, остају, живе. Трају.
       Хвала Господу нашем милом, Једином, за све што је било, што јесте, и што ће бити. Вечно Хвала.“
       „Ево и друге песме. Па ти песмама разговараш!“
       „Бива да је тако. То душа говори.“
       „Ето и треће песме.“
       „Есенција нашег ја. И ти то видиш. Ту бит нашу.“
       „Срећан сам.“
       „И ја сам, стидљиво, неизговориво, неспретно, али то је то.“
       „Анушка...“
       ...
       „Не могу ништа више да кажем, сем, да је требало стати. Да ли се могло?...
       Ако одем, не дај да се и једна реч запрља, чисте су, благословене су, из најдубље мене су, светлост су, вероватно, никако друкчије. Понеси их са собом кад дође време, као што ћу и ја твоје речи. Али даће Бог да потрајемо, даће, ја мислим, ја се надам, ја очекујем, видим можда.“
       „Анушка!...
       Не, нећемо скоро отићи! Ни ти, ни ја, нешто ми говори, нећемо. И све је чисто, да, све, као што су сузе наше.
       А могу ли се сузе запрљати?... “
       „Хвала ти!“

Анушка моја