Анушка, 2013

Анушка, 2013.

Човек је из хиљаду страна,
засветли она коју сунце огреје.
На крају је само крај, Анушка моја.

САДРЖАЈ

        1. А време је путовало, одлазило. Земља се окретала.  11
        2. И једнога дана, на крају четвртог разреда, стигао је
Алекса из далекога града.  21
        3. Када им се придружила и бака Софија из Вишеграда, у
септембру, само што је школа кренула, и да Алексе није било,
Анушка не би од баке никуда ишла.  28
        4. „Видиш, Алекса, нешто чудно се дешава. Али ће
проћи. Мама ми каже да ће брзо проћи, иако деда врти главом,
а мама га само гледа. Ја верујем мами.“  34
        5. Алекса је имао две учитељице и обе су биле у његовом
писменом задатку.  39
        6. Пахуље су падале, падале када је са станице кренуо,
падале су пахуље, прве велике пахуље, и Аврам их ручицама хватао…  47
        7. „Анушка, и ја сам се питао зашто су Ромео и Јулија“,
почињао је писмо, „зашто…?“  54
        8. Киша јој је нежно умивала лице, она је сањала…  59
        9. Као да је музика узима, са балова музика, која их је
толико пута срећне водила у срећу…  66
        10. „Одустајем од идеје песме, и идеје приче, моја мисао
другим креће током, одустајем, ипак је тако најбоље, нека све остане
како је било.“  70
        11. Узео ју је за руке, обе руке, потом је загрлио још једном,
и још једном, и још једном, па јој убрисао сузу, и она њему…  81
        12. „Зар, Боже, ниси сагледао моје срце, Ти који си га
стварао, зар не показа ми, Руком Својом, на срце Његово…“  87
        13. „Кад она оде, свет опусти. Живот замре…“  91
        14. Када се пробудила, све је око ње било бело, и сви су
били у белом, и она је била у белом, и над њом таваница,
са које је капала крв, била је бела.  96
        15 „Не бојте се, госпођице, ја сам с Вама! Не бојте се…“
понављао је, шапутао је. „Ја сам с Вама…“  101
        16. „А данас сам се молила да нам се чежње загасе, да
се угасе, да не сагоримо у њима…“  107
        17. Телефон се огласио звуком који се чекао сваким
тренутком, и опет није био Он.  119
        18. Видела је време… време је гледала, светлост је
видела удаљавајућу, удаљавајућу, удаљавајућу… 123
        19. „Алекса је с Тобом, Анушка… Ако га и занело нешто.“  126
        20. „И било је часова кадa сам неизвесне дане своје будуће
била спремна да заменим за пет дана среће, пет часова, за пет малих
времена…“ 130
        21. „Али зар светлости било би без мрака, зар би се она
тражила?“  143
        22. „Сада знам да и Ви, Софија, још идете за срећом.“ 147
        23. Телефон је брујао и светлео у мраку. Тргла се.
Пружила је руку и укључила слушалицу.  152
        24. Време му је протекло у путовањима и тражењима
срца, а кад срце није нашло што му треба, оженио се Миланом.  160
        25. „Баците цвет са моста са кога пожелех да гледам у
воду, каменчић можда…“  163
        26. „Погледајте, Софија, ево једног таквог цвета!“  169
        27. „Сунце њихово се не гаси. Оде, и врати се. Само
оде да види друге сунцокрете, и дође. У томе часку заспу и пробуде се,
кад оде и кад дође. А сунце и не оде.“  176
        28. „Траве ће опет мирисати и сунце ће светлети…“  186
        29. Сахнуше и воде и шуме и поља и камен и небеса
навикнута на њих.  190
        30. Сузе су се сливале у кристалима по паперју белине на
грудима, које су дрхтале, и лепиле се за ноћну хаљину.  198
        31. „Виле дођу и кад их не тражимо, тад и дођу, оне добре,
да нас пробуде, и сунце да нам донесу, и воде на длану, и зрно грашка,
кад се наспавамо.“  207
        32. Сузе није могла да заустави. Грунуле су и грувале,
падале…  212
        33. „Срећа је отићи срећан.“  221
        34. Горео је један прозор и једна веранда с десне стране
пута који је опет силазио па се пео према њеноме дому.
Било је опет пролеће.  226
        35. „Сунце би се заборавило у својој гордости, воде би
усахле…“  233
        36.  „Сунце“ је високо сијало.  242

        Седела је на клупи под чемпресом на којој је са Софијом
провела много сати.  252

        Из рецензија  267
        Белешка о аутору  268