А кад Дjурдjевдан додjе

А кад Ђурђевдан дође      

        Последње гранчице Јустина је скупљала, после подневног одмора, уплићући их у кошаричице за ђурђевак по који ће, са другарицама, чим сване, поћи у шуму. За Ђурђевдан пред кућом да им цвета. А већ га је и било пред свим кућама у бокорима, доносио се по стручак сваке године и чувао, неговао. Белим прахом звончића у низовима већ се посипао.
        Из шуме је на сам Ђурђевдан свеже цветао, зато су га девојке отуда и доносиле. После су, кад се разрасте, када га буде много за годину-две, чим избије из земље, ђурђевак мајке враћале у шуму, дуж речице и потока и путева. Тамо одакле се и доносио.
        Од њега је, од зрелог ђурђевка, бака Косанка –  пре ње, њена мајка, па њена мајка – преносило се то, справљала лек за срце. И друге бољке. То не може свако. И не сме.

...

        Узели су се за руке, ево их. Иду уз реку, па ће на извор бисерне воде. И данас иду заједно на извор бисерне воде.

        На месту где је седела Јустина и рогожице и кошарице плела, под храстом – много векова је отада – сада је Црква Свете Тројице. Овде је још бунар, и биће, ту, где стојимо. Тамо горе је Свети Никола.
        Около Свете Тројице град живи. Иде и горе, у брда. Кише га перу и снегови и ветрови, Сунце му се радује. Свети Никола путеве му чува. Путује, путује, Свети, па дође. Не иде никуда. А ту је одвајкада. Кад се попнеш горе, кад Му стигнеш, све живо рашири руке да те прими.
       Јустин и Јустина су тамо. Малочас су отишли. После ће на Боровик. Пред Ђурђевдан ће сићи.
       А кад Ђурђевдан дође, и Врањанци се разиђу у поља и шуме и на воде, и Јустин тамо буде, кад куће замиришу од чистоте и врбе и цвећа, од јутра и здравца и воде и сунца, ишетаће младе Врањанке у своје баште – и Јустина ће, и ти ћеш, Анушка – са венцима свакојакога биља у коси – како је одувек било – и венцима жара у очима, баба Злата песме да вам каже – како су се одувек казивале, све из једнога ћупа узимајући их с цветним везицама вашим, и Бора да их опет пише и записује, како му се и задало, па и старо и младо да их проноси светом како је и било.
 
       А што Пролетник доби ново име? – о томе ћу други пут. Доћи ћу. А и ту сам. Не идем никуда, Анушка.
       Здрава ми била, Анушкице!“

       Приповедач се загледао у очи Анушкине, у радознале плаве њене очи, рекао јој још нешто, није разумела шта, и махнуо јој. Удаљавајући се.
       Седела је на тераси. Рука јој је била у ваздуху. Сунце је расло. Он је одлазио.
       Била је недеља. Топао мајски дан. Предђурђевдански.

Не идем никуда, Анушка