Чудесна реч Борисава Станковиhа

Чудесна реч
Борисава Станковића

          Колико пута одстојах пред Капијом, на Калдрми овој Баба-Златине улице, на Капији, у Авлији, пред Кућом; крај Шимширова и Бунара, пред Лозницом и Олеандрима; испод Дуда; према Летњој кујни на Стази од калдрме, и према Капиџику што иза баште и Куће води у комшилук, у авлију Прибојчићеве куће; у Башти од здравца и дрена, лала и љубичица, зумбула и ружа, босиљка и хризантема. Под Тремом и под Прозором Бориним, пред Доксатом и Местом на којем седео је. У мислима бејах пак често. И нигде не видех шири а згуснутији, ни зеленији а плаветан, ни дубљи а светао простор, и  кише кад задажде, када јесени га населе. Ни дрхата више у зраку неком не би, него овде,  пред  Домом овим.

          Онемела пред  Лепотом, која бива и нестаје, као што Живот дешава се, Руком Великом Вођена, као што Живот јесте, у коју Бора силазио је и сишао,  и  узашао  изгнан  а  просветљен,  отварам Књигу  коју Поклоници Борини, са страна разних што стизаху и стижу, Исписиваху и још је Пишу. Јер, Бора Чудесном руком Чудесну реч нашао је, да Чудесну снагу животну, Нашу, од Лепоте и Жала, Чудесно нам прича. Меко и високо и кад сузе закапљу, кад сунце,  месец  оду.

Веселинка Стојковић
Књига утисака
Музеј кућа Борисава Станковића
Врање, Србија


Ево једне занимљивости поводом Књиге утисака:

          Уважени професор др Љубиша Рајковић Кожељац у Писму од 25. јануара 2006, Зајечар, истиче:
          „Књига утисака велика је књига: не да се читати, а опет – вуче те да је читаш! И просто не знаш коме више да се дивиш, Бори или тим толиким људима, од ,,обичних“ па до академика, који покушавају да нађу реч којом би могли да искажу свој усхит што нам је Бора, ето, још жив и што лепота душе његове никада и неће у гроб лећи. Покушавају, а многи, богме и успевају, колико год да им се свака реч њихова чини малом, сићушном и бледом у односу на оно што целим бићем својим осећају, а превенствено је то дивљење према Бориној писаној речи. Ко је још тако, као Бора, опевао лепоту младости, срећу од живота? Нико! А и тугу што је све тако пролазно, недостижно: од ватре снова до пепела стварности. Каква ми је то песма ако не плачеш док је слушаш?! То важи и за књигу, добру књигу, а ова је више него добра, и то у сваком погледу. Не знам шта бих пре похвалио у њој, да ли концепцију, композицију, визуелну страну њену …,  све је изврсно, не може боље!“