Интервjу коjи се ниjе десио. Др Вера Цениh

Сусрети и памћења, 2015.
Књиге, људи, језик

Записи о рукописима и књигама су моји тренутачни
сусрети са рукописима и књигама – записима –
нечијом вољом што су ми пристизали у време и невреме.
Биографски записи су опет неки моји тренуци.
Рехабилитација се десила и на радост моје породице.
Интeрвју који се није десио такође је тренутак,
једно рано суботње јутро.
Из говора села Ратаја код Врања моја су памћења.

Књига се нанизала –
колико има право на дан, показаће време.

Фотографије на корицама, Ивица Стојковић
Врање са Пржара. Васкрс, 8. април 2007, 12.48.
Пржар, брдо изнад Врања. Излетиште.

Отуда је, с Пржара, Врање велико и лепо.
Небо над њим је отуда светло и прозирно.
Планине и воде и сунце, дан и ноћ,
отуда су вечнија царства знања и тајни.
Отуда видим и своја села,
своју Мораву и своју Реку.
Отуда моје срце види све што воли.
Записи/Писма

        Кад гледам ова градска светла, и овај живот на улицама, обузима ме туга што нам је живот ипак кратак (29. јануар 2013).
–
        Живот измакне док се окренеш (24. јануар 2015).
        Записи/Писма


        ВАШ ПУТ ЈЕ НАУЧНИ, КЊИЖЕВНИ, ПРОСВЕТНИ, ПУТОВАЊА ПО СВЕТУ

        Др Вера Ценић (Врање, 1930). Књиге: „Кањец фиљма“, 2 издања, Врање, Књижевна заједница „Борисав Станковић“, 1994, 213, 2009, 240 страна; „Иста прича“, Врање, исти издавач, 2001, 285; „Часописи Јужне Србије на раскрсници XIX и XX столећа“ (докторска дисертација), Врање, Народни музеј, 1982, 328; „Огледи о Борисаву Станковићу“, Врање, „Нова Југославија“, 1988, 187 (ситан слог). „Жао ми је што сам књигу објавила под скромним насловом. Ту је мој магистарски рад. 'Структура романа Нечиста крв Борисава Станковића'“ – Вера Ценић (из једног разговора); „Реторика“ (са Сунчицом Денић), Врање, Учитељски факултет, 1995, 167.

        Субота, 30. април 2011, рано, изноћно јутро

        Поштована Професорка,
        1. Ваш пут је научни, књижевни, просветни, путовања по свету. Како се сећате почетака? Како се осећате данас?
        2. Написали сте сигурно најбољу студију о Борисаву Станковићу. И сигурно нисте све рекли. А може ли се о Борисаву Станковићу све и рећи?
        3. Да ли нам можете причати о првом сусрету са Бором? Које је то његово дело било? Када сте обухватили цело његово дело, шта Вам је оно значило? Шта Вам је рекло, шта Вам је успут говорило? Да, у студији Вашој је његов пут, дела Бориног, Ваш пут кроз његово дело – али се увек може нешто додати, допунити, изнова рећи, видети и с циља, понекад и боље.
Колико сте носили своју причу о Борисаву Станковићу? О Врању? Носите их, свакако, још, у непосредној сте и стварности њиховој. Можете ли нам рећи како данас видите Бору и његово и своје Врање?
        5. Безрезервно сте замерали неким тумачима Бориног дела. Оно је у врху српске, можемо рећи, и балканске књижевности. Да му се посветила довољна брига, и да се Бори за стварања његовог указивала потребна пажња, и да издавачи и лектори нису кидали његово дело, и да је преводилаца било сразмерних његовој снази, и да је продорне критичке мисли било, које и данас нема, Бора би имао боље место и у светској литератури. Где га Ви видите тамо?
6. Језичка збрканост, не Борина, него приређивача његовог дела, могла би се отклонити најбоље овде, у Врању. И ублажити архаичност Бориног израза, врањанског језика, без тектонских померања. Врањанац би то најбоље умео да уради. Нисте ли осетили потребу да то Ви урадите? Ви сте сваки звук његов и боју и знак и светло и таму и све што је између и изнад најбоље видели.
Шта мислите о савременом србском језику? О кидању и дељењу српског језичког простора?
        Шта мислите о језику својих Врањанаца? Треба сачувати поетику врањанског говора, зар не? Бора је чува, ми да је памтимо? Без ње, не би било Боре, Врањанаца. О томе сте говорили, подвлачили на много места у Борином језику.
       7. Причајте нам о Бори.
       8. Причајте нам о свом Врању.
       9. Причајте нам о свом одрастању. О првим књигама.
      10. Занимљиво: у истој сте улици са Бором. Гледате у његову кућу. Ишли сте и идете често пред капију, на капију, у двориште, башту, кућу његову. У град и из града пролазите његовим сокаком. Колико сте могли да видите Бору у свем простору, укључујући махалу, град, околину, Мораву под градом и брда изнад, и путеве с лева и десна; небо?
        Како се сећате улице – сокака – у којој је Бора растао? Кад је добила име Баба Златина улица и знате ли ко јој је кумовао? Зашто Вас и питам? А с правом је Баба Златина улица, зар не?
        Становали сте и у улици са његовим именом, у улици Боре Станковића. Шта би било треће? Ваша родитељска кућа која је у архитектури краја, као Борина? У башти и заклоњена од голог ока. Поред воде над којом су се Стана и Бора огледали. Над којом сте их виђали. Који су ту. У шуштању пролећа.
Мало се зна, а захваљујући Вама, кућа Борисава Станковића се сачувала до данас. Нажалост, увек има мало пара за вредности. У свету се добро одржавају и мање вредне културне оставштине. Борина кућа, упркос гласу који има, и лепоти сопственој, посустаје. Не може она без нас. Чија је требало и треба да је брига: Музеја, Књижевне заједнице „Борисав Станковић“, Библиотеке и Позоришта чије име носе, Града, министарстава, појединаца? Манифестација – Борине недеље и Бориних позоришних дана? Свих нас?
        Шта је са Вашом књигом о Бориној недељи коју сте и сами стварали?
        11. Много сте путовали. Без Боре, чини се, нигде нисте били, нарочито на Истоку. Допринос Бори у том смислу је највећи. Могао је да буде и већи: нисте ли превише скромни када о томе говорите у свом магистарском раду, студији о Борисаву Станковићу, под скромним именом „Огледи о Борисаву Станковићу“ (Врање, 1988)? Јапански хаику и Борине ђурђевданске мантафе од истог су бисера и у истом бисеру, материји и кроју у којем свако срце дрхти: из срца су. Ви сте то видели. Видели сте поезију и тамо где је мало ко види, из сопственог чула, али и са Бором?                Хоћете ли своме Врању оставити и путописе?
        12. Врање Вам је узвратило тек другим издањем „Кањец фиљма“. Можда и није добро: узвратило? Можда би било боље: не види Вас како и колико треба; или: заклонило Вас својим тутњем; или: журимо, али вратићемо се? Нисте ли превише скромни као највећи интелектуалац у граду? Као први човек пред Бором, Врањем, Крајем.
         Били сте и дугогодишњи врањски професор. Ђаци и студенти су Вас волели, воле Вас. Реч је Ваша, Ваша професорска појава и суштина људска били су то што се воли и поштује и носи и преноси. Многи су захваљујући Вама завршавали студије књижевности. Свакако, утицаји су и други, а Ви сте имали посебну снагу. Имате је још, али афирмативну у данашњем смислу немате. То је добро, то Вас чини и већим, то сте Ви, а опет…
        13. Много читате. Пратите културу код нас и у свету. Живот. Шта мислите о данашњој литератури и уметности уопште? Како их видите код нас? Како видите њихове путеве у наредним деценијама, с обзиром на брзину комуникација, огољивања живота, страховитије рушилачког порива у човеку, материјалне грабежи, човековог посртања као никада?
        14. Ваше белетристичке књиге читају се са великом пажњом и дубоко дубоко доживљајно: и „Кањец фиљма“, нарочито она, и „Иста прича“. Недавно сам покушала да пишем о њима: само покушала, о „Кањецу фиљма“ посебно. Читајући их по трећи пут, издвајала сам цитате. Када сам видела колико их је, тек из неколико глава преписаних, стала сам. Нисам умела даље ни да преписујем, нити да пишем. После „Огледа о Борисаву Станковићу“ тек! које сам узела опет. Ипак ћу навести, овом приликом, неколико цитата: немојте ми замерити, молим Вас! Узећу део од припреманог драмског текста из делова књиге за једну приредбу – сусрет Беле и Сење, на крају, и писмо, писмо Сењино – који, нажалост, нисам сачувала.
       А Вас молим…
…………………………………………………………………

        Хвала Вам, драга и поштована Професорка.

       Стајем. Иако сам знала да можда, и сигурно чак, моја професорка неће пристати на интервју, не бих се иначе и ломила данима да је позовем, припремала сам интервју, из своје давнашње жеље, сада и по израженој жељи Књижевног друштва „Свети Ћирило и Методије“ из Крушевца. Стајем, тужно, несрећно; разумем, знам, принципи су, и човек, али ми је тешко. Све ми је забрањено: биографија, делови из књига, о књигама. Ништа. После. 
        „Кад не будем жива.“
        „Никад се не зна.“
        „Зна се. Пред тобом је време.“
        „Ако је.“
        „Извини, Веселинка, али ти знаш мене.“
        „Опростите ми, молим Вас, што сам Вас узнемирила.“

        Нећу да читам написано. Нећу ни да бришем. Ни „Хвала“ на крају нећу да бришем које сам већ написала, несигурно, али написала, пре краја. Ни да довршавам. Чему?

        „Мислио сам да ти кажем да се не разочараш ако професорка не прихвати.“, каже ми Ненад.
        „Разумела сам, али ми је тешко. Знала сам, али ми је тешко. Можда би ми било лакше да си ми рекао.“

        Ипак ми је тешко. Као да ме нешто страшно сломило. Све ми је јасно, не замерам. Ја сам погрешила. Ја сам погрешила. Како ћу јој на очи кад ми је овако тешко? Како и овај пут не одгурнух телефон? И не заборавих и на помисао на интервју? Нема сам се родила, а кад проговорим, као да грмим.

        30. април 2011.
        Тужна сам. У реду, све ми је јасно, али ја сам тужна.
        Познајем своју професорку, а погреших.
        Јасно ми је и да нисам од каквих вредности. А волим што ми је Бог дао и то нешто, сићушно сићушно нешто, што ми помаже да видим и с унутрашње стране живот, макар је и то сићушних сићушних димензија.
       Зар су само крупни цветови цветови? И зар само крупни цветови цветају? И радују? Само се њима живот радује? И само су они за радовање?
       Устала сам. Оставила књигу, вратила се, овде сам. Дописујем.
       Опет ћу кафу. Убиће ме на крају, и ситна.

        А спремала сам се да пишем о књигама за „Врањски гласник“, о првој најпре. Класично не бих, јер не умем. Ишла бих путем љубави која је сигурна нит целе приче, која држи причу, која чува њене јунаке, Белу и Сењу, од свега што је стравично у чему су се млади и недужни нашли, која ће их сачувати. Када сам наговестила своје припреме у једном разговору, није било проблема.
       Па добро. Што је, ту је.
       Кафа ми је сада друг.
–
       Преболећу. Није ми први пут да себи плетем мреже из којих тешко излазим. Морам и леком да се помогнем. Срце не може много са мном.

       Никако да одем, а склањам се, одлазим, гасим и компјутер, прихватам се посла, телевизије, књиге. Нејако. Опет сам ту.
       Морам некуда…
––––––––––––––––––––––––––––––––

       Да, била је субота. Рано јутро када су се питања нанизала. Изноћно јутро. Ништа није промењено.
       Сада је крај 2012. Среда, 26. децембар. Месец дана од рођендана моје Професорке, месец дана до рођендана драгог Градимира Ценића.

       Ипак се нешто десило.  Не знам како, сем што је све било згуснуто, и лепо и напорно. Напорно и стога што сам савладавала и школу постављања текстова за сајт, или блог – не знам шта је исправно. Техника рада на компјутеру у домаћем послу за мене је још загонетка, а камоли друго, поготову посао са фотографијама или другим прилозима.
        Све се дешавало готово изненада, у хипу, тренутачно. Прилог о Професорки дорађивала сам директно у прозору Баште Балкана, и из телефонског разговора у вечерњем часу 16. новембра 2012, а тек сам приступала послу уређивања. И још је текст био заказан за објављивање за ту ноћ или наредно јутро, колико сам могла да видим у том тренутку. Тако се и десило: Освануо је на Сајту Башта Балкана 17. новембра 2012.
        Фотографије сам узимала из албума на трчање. Имала сам утисак да ме и из Баште пожурују, а ја сам, у ствари, само хтела да се све деси поводом рођендана моје Професорке. После, и поводом 60 година од Голог отока др Градимира Ценића. Да ми време не умакне.
        У трчању тамо – овамо, до Професорке и до компјутера, трчало је моје трчање поводом Интервјуа др Славице Гароње Радованац: одговоре смо укуцавали у компјутер, носила сам их на преглед, поново ишла, доносила, слала Славици. Стр. 143, 176, 221.
        Било је невреме, киша, ветар, хладноћа, када сам одштампане табаке носила Професорки на нови преглед. Било је некако исто ово време, јесење-зимско, само без ветра је сада.  Журило се тада за први број Школског часа  у новој, 2011. години, сада сам журила ја, јер сам морала у Београд. Била сам уморна, мокра од напора, а лака, ипак лака. Радосна. Тада. И сада.
        Све ме веома много и сада уморило. Данима осећам последице. А све су теже. Наравно, све се скупило у гомилу муке, дуге моје године. – –

––––––––––––––––––––––––––––––––
        Ни запета није склоњена ни дописана – записујем сада, док читам текст и један и други и трећи, у ново изноћно јутро. У понедељак, 20. јануара 2014, на Дан Светог Јована Крститеља. О наслову интервјуа који се није десио, који сам дописала већ са првим редовима, размишљам. Можда ће бити и добар.
        Реч је о прилозима о др Вери и др Градимиру Ценићу у Башти Балкана, касније и на другим сајтовима и у штампи. Стр. 221, 274.
        Ипак, нешто мењам: додајем испуштено слово е и испуштену реч је.
        Гледам: „Врањски гласник“, гледам: Школског часа: и остављам да остане како јесте.
        Осећам и неку опорост у свему овоме, али не умем ништа да додам и одузмем. Сем: Хвала мојим драгим Ценићима за сваки тренутак у њиховом топлом дому.
       Ево и дана! Јутра у сунцу!
       Колико сунца! – које ми долази у лице из раствореног прозора насупрот мене. Застори у кухињи у којој сам, уз ватру, још су спуштени. Свети Јован 2014. без снега, без леда, без великих хладноћа као некада, и до минус 20 степени. Овај Свети Јован ће сигурно у плусу бити готово толико. И без магле која се минулих дана и вукла у јутрима и вечерима и овде, на висини, изнад града.
        И данас, на први дан Божића 2015, исправљам (!): у свом магистарском раду – уместо докторском, како је било (подвучено, 283);
        Трећи дан Божића 2015. Свети Стефан. Ледено изноћно јутро. Гледам рукопис, треба да иде у штампу. Данас, 9. јануара 2015, петак је, у 14 часова, потписујемо уговоре са Градом о додели средстава на Јавном конкурсу за финансирање и суфинансирање пројеката из области културе за прву половину 2015. године.
        Опет сам на овој страници. Додајем књиге др Вере Ценић испод наслова. Нигде их досад нема на окупу. Кратку биографију не пишем, иако би требало да стоји, да је било среће, а већ је имам у књизи. Њена биографија су њене књиге. Мењам слог главног текста са 12 на 11. Не најсрећније, склапам изнова страницу.
       7.40. Сунце у мом прозору! Божићно, драго, топло, меко, иако танко, магличасто, заклоњено хладноћом. Кратко сунце, али – сунце!