О Не идем никуда, Анушка Веселинке Стоjковиh

               
               
КЊИГА КОЈА СЕ ИШЧИТАВА
Рецензија

        Духовна потреба човечанства захтева, а и помаже, да живимо у стварности, тражећи упориште у прошлости, како бисмо (и) у будућности живели оплемењени, мисаоног и стваралачког духа у свим областима уметничког стваралаштва. У томе значајну улогу игра књижевност, као укупност свих уметнички писаних језичких сведочанстава, при чему роман заузима достојно место.
       Достојно место међу романима имаће, свакако, и роман Веселинке Стојковић „Не идем никуда, Анушка“. Роман је писан изврсним поетским језиком, додуше, не у стиху као средњовековни романи до 18. века, па и после, али би многи делови романа могли мирно да буду означени као лирска проза.
       Интересантна је и композиција романа који се састоји од насловљених девет поглавља, а свако има по пет, такође, насловљених делова, од којих је сваки, опет, насловљен једним од наслова поглавља. То, у извесном смислу, подсећа на оснивача модерног енглеског романа Хенри Филдинга – „Том Џонс“, „Џозеф Ендрус“ – у којима се на почетку сваког поглавља даје кратак опис садржаја.
       Поглавља романа Веселинке Стојковић повезана су скоро невидљивом, једва приметном нити, која нас повезује и са многим ликовима, уверљиво психолошки приказаним кроз дијалоге и реминисценције. Сваки од тих ликова има своју животну причу, која је, опет, на неки начин повезана и са животом осталих личности. И овај роман, као и сам живот, пун је рaстанака и поновних сусрета, често сасвим случајних, али и судбинских. Ти сусрети и растанци дешавају се на разним меридијанима ове наше несигурне планете. Ипак, сусрети у завичају најпријатнији су, чак и ако има разлога да то не буду.  И поред чари путовања у далеке крајеве, „даљине су немилосрдне“, каже једна личност у роману. Даљина је, можда, само блажа реч за туђину. Неко је некад рекао: „Како си лепа, туђино, ако само имаш где да се вратиш“. Но, живот не стоји. „Све иде. Незауставиво иде“, каже у дијалогу Бисењка. Ни време не стоји. „Време иде. Окренеш се, нема га“, каже Војин Бисенији. И стари мудрац рече да се све креће. Само још нико није докучио: куда? Зато је живот и дат човеку: да истражује, открива, ствара. Војин, у разговору са Бисенијом, каже даље: „Како је живот леп, а пуст. Кад си сам!“
         У роману су неки дијалози у наречју родног краја аутора, који, и иначе, обилује народним колоритом широког дијапазона. Видимо ту и мајсторе разних заната који вероватно нису знали шта је екологија, али су знали како треба да се оплете бунар, да би се сачувала вода, бистра, питка, здрава. Знало се у време жетве и да се запева, на свом језику, језику свог родног краја.
       Дијалози су пуни питања и размишљања о животу, времену, смрти, пролазности, као и о ситуацији у нашем, савременом друштву. У једном дијалогу „чујемо“: „Никада ниједна младост није била угрожена као ова данас у беспослу и безнађу“.
       Роман Веселинке Стојковић пун је сликовитим описима, исказаним богатим језичким знањем, и у комбинацији са мајсторски изнијансираним дијалозима, изврсна је грађа за драматизацију. Прави сценарио за играни филм даје оправдану претпоставку да би оба, и филм и роман, представљали ремек-дело.
       Овом књигом се Веселинка Стојковић придружила плејади романописаца који су обележили високим књижевним стилом своју епоху: људе, места и догађаје.
      А ко поручује Анушки да никуда неће да иде и зашто, нека то читаоци сами из књиге сазнају.

Радмило Ристић
2. фебруар 2012. године
Крагујевац