Само мало сунца сам хтела и сна

Само мало сунца сам хтела и сна

Анушка моја, 2013, одломак

        А ја сам само хтела да трчим да трчим овим животом мало сам хтела, исувише сам споро ходала, и за дана који су ми се чинили срећним, а ја и не могу брзо да трчим, па то није ни трчање… само мало сунца сам хтела и сна, не угрожавајући туђе сунце и сан, то сам само хтела, неки изнутра мало светлији дан…
       …И док сам јутрос ишла му у сусрет, сунцу, животна пролазност ме узимала тугом, и зато што је ово време наших нових година… 'Радним годинама читав дуг живот мерили смо време, а сада њих нема…'
       …И зашто је човек свестан бесмислености сваке животне борбе? И зашто…“
       „Јутрос сам и ја гледао излазак сунца, и то мало облака разасутих по небу. Ви сте, Софија драга, тај излазак, и то мало облака је наша срећа, срећа живота, јер да није њих, облака, и олујног неба понекад, сунце би се заборавило у својој гордости, и воде би усахле…“