Ти му кажи, то му кажи

Анушка, 2013, одломак

        А најлепши цветни бокор у бака Нушкином дворишту био је бокор маргарета. Усправан и висок, у негованом травњаку, свечаније се подизао у плаветнило осунчано овога јутра, у чипканој својој белини, са сунцима ка сунцу. Чекао је бака Нушку и Анушку са Јеленом и Аврамом, и фотографа, да овековече заједнички тренутак.
 
       Сузе су капале када је песма из једне и једине  Смедеревске јесени и маглене заборавности кренула са гутљајима чаја… Прстен, са каменом боје њених очију, блескао је у сунчевој игри на њеној руци.

Ти му кажи, то му кажи

Ој, Сунашце, што се јутром рађаш,
Ти што пловиш небом плавим,
Што све знаш, што погађаш
Да ја жалим, да ја жалим
Дан за даном што ми оде,
Почуј, Сунце, молбу моју,
Срца, ока, дана, ноћи:
Потражи драгана ми, нађи
У виногорју смедеревском,
Усред лоза, грожђа слатког,
Брда када прође, да ми дође,
Да ми дође, да ме нађе,
Све не оде, све не оде –
Ти му кажи, то му кажи,
Кажи Њему, Њему кажи!

Воде ти што газиш, ој, Сунашце,
Што у валу огледаш се сваком,
Ноћи свакој што пркосиш,
Дунавом што се играш игром,
Сан за сном што одлази – ти што знаш,
Почуј, Сунце, молбу моју,
Срца, ока, дана, ноћи:
Потражи драгана ми, нађи
На тој лађи што за срећом лута,
Усред вира, вала, поред жала,
Воде када прође, да ми дође,
Да ми дође, да ме нађе,
Све не оде, све не оде –
Ти му кажи, то му кажи,
Кажи Њему, Њему кажи!

Ој, Сунашце, дан што даниш,
Ти што птице чујеш, слушаш,
И западу ти што журиш
Траве, руже кад пробудиш,
Венце росне ти кад сплетеш,
Почуј, Сунце, молбу моју,
Срца, ока, дана, ноћи:
Потражи драгана ми, нађи,
Ти га нађи, Сунце светло, сјајно,
Сузе моје ти не суши, носи,
Срце моје само слушај, слушај,
Па очима кажи путе, путе кажи
Да га виде, да га чују, да се радују –
Срећа њина да је, срца срећа –
Ти му кажи, кажи!
С тобом, Сунце, да ми дође,
Да ми дође, да ме нађе,
Ја се надам, ја га чекам –
Ти му кажи, то му кажи,
Њему кажи, кажи Њему!

Тврђавом што се вереш, ој, Месече,
Међ звезде и међ мене ти што јездиш,
Што ме гледаш, што ме молиш
Да ја чекам, да ја чекам,
Да ми време још не оде,
Снова срећа да ми још не прође,
Да ме Сунце јоште чека,
И све звезде, и сви дани,
Ој, Месече, над Дунавом,
Смедер-градом што се гнездиш,
Ти га нађи, па му кажи:
Сва небеса што се ломе,
За њим што су пошла, иду,
Да га траже, да га нађу,
Да се сломе, никад неће –
Ти му кажи, кажи!
Чекаће га, ако и не чека,
Чекаће га срце што га чека –
Ти му кажи, то му кажи –
Чекаће га, чекаће га
Срце моје, срце моје,
Све до века, све до века –
Њему кажи, кажи Њему!

        Очи су јој затим лутале по засадима јоргована којима су Алекса и она далекога једнога пролећа ходали. Долином јоргована када су ходали. Онда ју је узео на руке, и пољубио три пута за срећу, а јорговани су мирисали мирисали, и плавили су свет, и у љубичице се преливали, а он ју је носио као срећа што се носи. И њу, срећу, срећа је носила. Још једном и још једном је пољубио када ју је спустио крај најцветнијег дрвета. Три пута по три пута за срећу. Јорговани су мирисали мирисали, и плавили су свет, и у љубичице се преливали, а он ју је носио. Долином јоргована када су ходали…
       Када се тргла, допрла је до ње тиха „Врањанка“. Из суседства или са улице, није покушавала да разабере. Стресла се.
       А светлео светлео светлео je глас Јефримијин...
       „Дођи, Анушка. Чекам те, Анушка.“
       „Долазим, долазим… “
       „Враћевшница је најлепша у ово време.“
       „Долазим… Јефримија… Да, долазим…“
       „Чекам те, Анушка!“