Ниjе познавао таквог Владислава

Није познавао таквог Владислава
Не идем никуда, Анушка, 2013, одломак

        Магле су се вукле из ноћи, као да су јесење – тешке, вртложне у дну, хладне. Крупна кратка синоћна киша и ове магле разблатњале су обалу, на коју се спустио у прву зору. Нигде никога није било, иако се будио радни дан. Четврти у недељи. Додуше, град се мешкољио, устајао, расањивао се.
       Лари је дотрчао, као да је само чекао да се он појави, па да се обојица спусте до воде као сваки пут откад је нахрупило пролеће, али и целе зиме је било тако: ранили су на обалу, ову овде, без бетона и цигли, и недељом – тада и сласније, и дуже остајали, сем када је било великих, највећих хладноћа.
       Погледали су се у очи, „проговорили“, споразумели се, па се спустили под маглу, уз саму воду, у бусенове земље и траве. Владислав је био добро обучен, и под капом, Лари у добром крзну. Данас су дошли нешто раније, и не надајући се да ће дочекати Сунце. Дотакли су се воде као сваки живи створ жедан среће, Лари је и занихао ушима, постојали су, постојали, па се извукли на стазу и ходали и „разговарали“.
         „Ларинка, поранио си, синко.“
         „И ти си, Влаткиша“, одговарао је Лари машући репом и ходајући уз њега као прави другар. Радосно. Покаткад и снуждено, кад је Владислав био снужден, а ретко се Владислав затварао у ћутање и муку. С Ларијем се, све што га је затирало – топило, све се топило, ишчезавало, већ са првим поздравом.
        „Ево Вукоја! Начекали смо се!“
        „Нисам заспао до пред зору.“
        Дан се померао, магле бистриле, дан. Без ветра, са хладним мокрим, дебелим, непокретним струјањима. И као да се одједном отворило небо засувши их ведрином, тако је грунуло, небо – згледали су се с њим, и они и Лари, а који тренутак касније, грунула је и светлост с Истока као из трубе, па као да се покајала, затворила се опет у трубу.
        Ходали су, ходали и ходали, Лари је застајкивао па трчао, па опет застајкивао, а као и да се бунио због Вукоја и овај пут, иако се навикавао на њега али никада навикао. Када се пекарица отворила и замирисао доручак, скутрио се и чекао подаље да Владислав изађе и донесе му следовање, чекао и док се не врати и крене кући, па пошто се одвоји од Вукоја, као сваки пут, да га отпрати до испред капије, подаље од ње застајући. Онда се окретао и враћао. Никада није хтео у двориште, ни пред саму капију, а Владислав му је и кућицу направио.
        Није Владислав знао да Лари има свој дом, и кућицу, поред деце која су стално била на игралишту неколико стотина метара одатле, и кантине уз само игралиште. Био је увек уредан, не као напуштени пси поред многих насеља и река, а опет. А никада није пошао за њим, иако је хтео, као да му је Лари већ првога дана рекао: „Одавде довде смо заједно, само ту и у то време“, а Владислав га одмах разумео и поштовао његову вољу. Уистини, били су заједно и кад нису у задато им однекуд неко време, из своје слободице и своје кућице били су заједно.
        Лари је долазио увек у одређени сат, јутарњи и вечерњи, када је Владислав излазио на обалу, а Владислав је био тачан као сат. Увек у исто време према сунчаном сату у рано јутро, и о вечери – ходао би обалом ходао, пре него се сретне са пријатељима ако треба да се сретне, нађе, тек – ових дана није имао вечерњи сат. Лари га је увек имао, носио са собом, а никада се није љутио на Владислава. Почекао би – поседео, стајао, махао репом, снебивао се, сабирао, подизао главу према Владислављевој стази, опет махао репом тихнући и склањајући се од којекаквих пролазника, па би се окренуо окренуо ако га није било, и вратио у своју кућицу, а као да је увек знао да Владислава неће бити баш те вечери, а и сутрадан. И знао је. Само је долазио, и чекао. Сваки пут.
       А јутро им је увек било заједничко, њихово.
       Међутим, Владислав је био и миран, јер је знао да ће му Зорица из пекарице послати вечеру, Ларију, коју је унапред осигуравао. Али Лари није чекао вечеру, то је знао: њега, Владислава је чекао.
       И Владислав би се тргао у исто време о вечери, било да је седео уз компјутер, испред телевизора, штафелаја, уз књигу, стајао уз прозор, и као да би и чуо Ларија, његово у почетку изненадно „Ево ме!“ видео му у очима, у гипким покретима, у њихању репом, у лајуцкању када се приближи, кад му дође на метар-два, па сасвим приђе. А није излазио, јаче је било то што га је задржавало, ако се и мучио због тога. Или би и изашао само да се виде, понео би му нешто и из своје кухиње, и одмах се враћао, али и Лари. И Лари је одлазио, не снуждено, као да је неким чулом разумео Владислава, одлазио је тихо, као пријатељ, да се опет врати.
       Није упознао таквог Владислава. Први дани су им били широки, пространи, пространи, велики.