Година за годином, као дан, а дугачка, тешка

Година за годином, као дан, а дугачка, тешка
Не идем никуда, Анушка, 2013, одломак

       „Нашла сам је међу књигама. Са посветом Вама. И послах Вам је.“
       „Да, Анушка, да. Стигла је књига. Ево, овога часа сам отворио пакетић. Хвала Ти много. Знао сам да је Софија Борине приче највише волела, али нисам знао да је спремила књигу да ми је пошаље. Хвала много. Волим их и ја, имам их, а ово издање ми је лепо, занимљиво. Читаћу их опет. Саживео сам се одавно са Бором. Хвала Ти, Анушка.“

       Било је то одмах по повратку из Врања. Сада је књига опет била пред њим. Дочитавао је „Старе дане“. Рано је јутрос устао, као, уосталом, и сваки пут када га је посао узимао, па и свако друго јутро. Данас је имао на уму слику која му се суштином и формом наметала и доливала доливала од јуче, када је књигу подигао са полице; слику је синоћ и започео, касно ноћас, обрисе јој дао. Данас је морао срце да јој изради, и мајушно, а онда да га пусти да живи, крвоток и тело слике да се сами собом стварају уз његову асистенцију а животом срца. То би потрајало како и колико јесте са сваким стварањем, и ако се што и исхитри изненада и снажно, увек је време ту за дообликовање и допуњавање. Дани су му у тим сатима, стваралачким сатима, били снага и живот. Пуноћа која је рађала нову пуноћу. Тада је целим сном живео, и животом. А волео је јутарњи рад, из зоре, када је снага још цела, када су све моћи рађања и сна још на окупу.
       Мислите, можда, да ће се Владислав заборавити у послу, како и бива у великоме послу, али неће. Стићи ће кад и Лари – као на заказану стазу, и биће још и ближи међусобно: поиграће се и помазити и поразговарати и пошетати и дуже него обично. Лари ће својим путем после, Владислав својим; вратиће се послу Владислав, Лари својој деци. Док грозница стварања траје, биће тако. А ни Вукоја у тим данима неће бити колико може да га буде, и другог друштва. Па кад излете из својих гнезда сви, стари и нови пајташи, и стигну у заједничко, шеталачко и кафанско – углавном, у сасвим сасвим топло гнездо – јер „где су велика дружења, него у кафани уз танку чашицу и малу кафу, Вукоје?“ – биће свакаквога белаја од дугих свакојаких разговора, здравих белаја, из којих ће се кући враћати разбарушенога и оснаженога духа, нове снаге.
 
       Завршавао се мај. Багреми су још мирисали. Јасмин се спремао за цветање, грмови високи. Читав биљни предео киптео је од снаге и боје од Дунава што се истезао, између нешто кућа, па настављао преко широког асфалта, у двориштима и около степенишно-благо-нанизаних кућа.
        Било је поподне, узнемиравано ситним дунавским ветром, шарено од сунца и танких облака, и понеког птичјег и људског лета – у дунавским водама и и поднебесног, дугачко поподне. Изашао је у шетњу одмах после ручка. Ходао је дуж обале далеко од свога насеља, с;м. Понео је и камерицу да забележи који час, али је није подизао из торбице, сем једном, да ухвати голубове који су се питомо спустили у травњак близу клупе на коју је сео да се одмори када је стигао. Парче хлеба је увек имао са собом овде, па су му голубови и пришли, не први пут.
       Овде је са друговима долазио да се купа о распустима, фудбал да игра. Овде му је остало лепо младићко време, велико време, са Магдаленом, лепом црнокосом Магдаленом, девојком из суседства својих рођака којих овде више нема. Као ни ње, Магдалене.
       Овде је са Миланом проборавио добро време када су се узели, првих година, и једном или два пута касније. Увек су били у пословима, у трчању да свуда стигну где су веровали да треба, где су мислили да морају да стигну, никада да закасне. Децу да подигну, дом, па после...
       Отада је много времена.
       Много је времена и од Милане. Истопила се као да је никада није било. Одједном отишла. А није могла да оде. Свака помисао на њу га је кидала и сада. Деца су га сачувала од наглог пада, пропадања, трчање да им што не зафали, а он може да им пружи.
       А када се са Софијом срео, живо срео, оживео је, постао нов човек. И слао јој и копије својих малих сликарских забелешки из ових предела како су му редом долазиле, по сећању.
       „Са годинама, човек постаје дете, Софија.“
       Од њих је направио и читаву књижицу: од првих дана које је овде проводио са дедом и баком – са родитељима своје мајке, због чијег је раног одласка много патио, и другу – од последњих својих дана, усамљених, када је понекад стизао овде, и увек у журби, с пута, с посла, и да се види са рођацима.
       Голубови су кљуцкали мрвице, а он откидао од хлеба више и више заневши се. Када су прхнули, подигао је главу пут њиховога лета, гледао их, гледао и када их више није било. Гледао. Тргла га је торбица која му се спустила с рамена на клупу.
       „Све у своје време. Само кад не закасни, па и онда…“
       Подигао се и кренуо у кратку улицу, у двориште некада своје, данас – друге деце. Када се усправио пред капијом, очи су му задрхтале. Није се окренуо, ухватио се за срце, па наставио пут према вировима, плићацима дунавским – којих одавно нема, устукнути су бетоном – где га је деда, тек се сећао тих дана, доводио да се брчка, заједно да се брчкају у млакој води и играју у топломе песку и да се возе по Дунаву када је умео да буде миран и ведар и благ.
       Ишао је полако, тихо, зането.

       Вратио се истом стазом. Небо је гаснуло. Сео је на исту клупу. Недалеко од његове клупе играла су се деца. Шеталиште је оживело, парк, мирис воде је грувао као у јутро, само не тако свеж и здрав како је у  јутро умео да буде, светла су се палила, али као да је све било мимо њега.
       „Како сам волео Софији живо да покажем овај кутак, да је проведем овом смедеревском лепотом… А за који дан…“

       „Да, Анушка, доћи ћу. Тебе молим да ме сачекаш, а знам и да хоћеш. Да буде само доброг времена, и здравља. Поздрављам Те, Анушка! Будите ми здрави и весели! Да, да, тога дана стижем, тога дана.“
       Такси се вратио по њега.

       Врање је било у цвету као када је први пут стигао овде, у Врање. Нашао се са Софијом. Такси га је чекао на Станици. Од Цвећаре „Нана“, до Белога моста, па до најзападнијег дела града, до тамо, пут је био дугачак дугачак.
       „Година је измакла, а према крају измичу све брже, моја Софија. Тешко, а брзо. Година за годином, као дан, а дугачка, тешка.“
       Одстојао је, па се спустио са белим ружама, положио их меко поред узглавља, поред још ружа, запалио свећу, па се подигао, усправио. Руке су му пале низ тело, али је он стајао. Тишина је ћутала.
       „И Софија је отишла.“

       Анушка га је чекала у кафеу Хотела, на истоме месту на којем је са Софијом пио кафу. Са Алексом га је чекала. Аутобус му је полазио у предвечерњи сат, исти онај у који је кренуо и тада, када га је Софија испратила. Када јој није дао да га испрати, сиђе на Станицу. Тога пролећа, када је први пут дошао у Врање.