Лирска баiковита проза Веселинке Стоjковиh

Др Јован Љ. Јањић

ЛИРСКА, БАЈКОВИТА ПРОЗА
ВЕСЕЛИНКЕ СТОЈКОВИЋ

Не идем никуда Анушка

        После више књига прозе и поезије, које је објавила последњих година, Веселинка Стојковић се сада јавља са новим рукописом. Он показује да је она стваралачки немирна и да у своме списатељском послу остварује све зрелије резултате.
        Природа прозе „Не идем никуда Анушка“ сасвим је особена. Опире се прецизном жанровском одређењу. Аутор је смешта у у простор цртица, или и прича, којих има девет са по пет одељака („Тако се десило“, каже аутор), а које су у међусобним везама и тематски и садржајно и идејно, па творе и нераздвојиву целину која је више од цртица и прича, која је са свим одликама романа.
        И приче у целини и одељци имају своје наслове занимљиво дате:
        I  Галебови су кружили изнад воде
        II  Иду, одлазе дани   
        III  И животи наши су бајке
        IV  Ужелео сам се Врања, Пржара
        V  Не идем никуда, Анушка
        IV  Вечан је само сан
        VII  Карл Сандберг
        VIII  Дан се спуштао
        IX  Тада се зачула труба из Чаршије.
        Актере нове прозе углавном смо упознали у роману „Анушка“. И основа и потка иду у добром делу из „Анушке“.
        Средишња прича је бајковито срце ове необичне прозе коју Анушка слуша од приповедача, а која је последица њених личних немира. Прича је и из природе њене везаности за град, за Врање, за родну земљу, за људе. То је бајка о двоје младих људи, о неким топонимима (Врање, Врањица, Пљачковица, Пржар, Морава), бајка о животу. И у самом имену срца-приче „Не идем никуда, Анушка“ има и више симболике.
        Омотач ове лирске, бајковите прозе Веселинке Стојковић – „Не идем никуда, Анушка“ – прва и последња прича – једна су прича, која кружном линијом својом симболично црта општи животни круг.
        Здање је заиста особено по својој структури. Стиче се утисак кружне целине целовито када се гледа, али и његове јединице имају особеност круга, и његову разуђеност. Језгровну димензију, и димензију људских најинтимнијих жеља, има пета прича, смештена између две четворке („Тако се десило“, да поновимо ауторове речи).
        Радња се и у „Не идем никуда, Анушка“, у најзначајнијем свом делу, као и у „Анушки“, дешава у Врању.
        Носиоци прича су (и нису) Врањанци. Поред Анушке и Алексе, и њиховог Аврама и њихове Јелене, ту су још: Нушка, Софија, Јелисавета, Наталија, Бисенија, Анђелинка, Војин, Владислав, Драгиша. Јустин и Јустина. Али и Софија, Катица – којих више у животу нема.
        Током прича, провлаче се редови о пустој и тужној Србији, која се себи и враћа, тихо и скромно, али се враћа.
        Језик и стил ове прозе је у снажним лирским обојеностима. Срећу се и изразито лирски записи, посебно записи инспирисани великим песником Карлом Сандбергом (Анђелинка).
        А ни живи говор Врања и околине, с обзиром на своје порекло и сензибилитет, аутор није могао да заобиђе: „Али ја ће си идем“, каже нана Милица на крају свога животнога пута, који записује Бисењка.

        Сматрамо да због својих, пре свега, литерарних квалитета, али и завичајне тематике коју обрађује, овај рукопис заслужује финасијску подршку Града Врања.

        21. јануар 2012. године               
        Врање