Живот то jе само одисеjа

Живот – то је само – одисеја!…

Анушка, 2013, одломак

       Анушка је сишла до излазних врата да је испрати. Сада ју је чекала. Баку своју. Своју Нушкицу. Анушка.
       Тргла се опет, готово уплашила себе. Тргао ју је, учинило јој се, крик галеба. Подигла је поглед према небу, осврнула се око себе, погледала преко терасе, па опет стресла. Град се ужурбавао, упркос врелом дану од јутра. Устала је па опет села, не знајући шта ће са собом, са рукама.
       Танушан плејер био је на столичици поред ње. Купили су га на мору прве године са Аврамом када су били. Подигла га је на сточић и укључила. Песма је већ била у њему. Лео Мартин. Од јуче, од прекјуче.
       „Одисеја! одисеја!... Живот – то је само – одисеја!…“
       „Одисеја, одисеја…“ подигла се песма и из војничке године Алексине, из нискога прозора топлих боја куће поред које су пролазили на путу према Владичанском двору, а онда и из нечијих кола на Вршачки брег када су се пели. Када му је била први пут у посети, из Беле Цркве када су се нашли у Вршцу, у коме су провели и један студентски дан – да се опет науживају лепоте у граду песника, сликара и вина. Дан је био светао, леп. Од сунца, од светлости.
       Као овај – на тераси. Изван ње.
       Песма се стишавала, а оловка је већ клизила по папиру… Као када је као дете подвлачила редове које је читала. Мигољили су се редови са последњег листа из свежња записа који јој је Софија оставила, који јој је био опет у рукама…
       „Живот је пут, само наш. И само наш.
       А пут иде од извора преко обронака, поља и ливада. Из вода опет у обронке и поља и ливаде. И висове планинске и дубине понорне и густе камене литице. Затвори се и у кућу. И подигне према небу, до звезда. И склизне у таму. И све тако редом. Док не утоне.
       Није живот трчање, ни брз ход, нити лака шетња. Није починак у хладу. Нити вечни лет. Нити сан. Живот је живот. Нађу се на путу и грмови јасмина, и белих рада, и гордих ружа, и свакојаких трава и стасних свакојаких шума. И птица песма се узнесе, и бунт дивљих звери зашкргутне. И хук воде се отегне. И врелина сунца и месеца задрхте. Звезде задрхте. Хоризонти. И нађу се магле, и нађу се кише. И громови и муње. И снегови. Лед. Пут иде, иде, иде. Укруг. Или удаљ. До конца. До изузимања из битка.
        Није наш план. Не увек. И никада. Живот је“…

        Алекса је лежао у своме новоме стану а истоме граду. „Одисеја! одисеја!... Живот – то је само – одисеја!… Одисеја! одисеја!... Живот – то је само – одисеја!… Одисеја! одисеја!... Живот – то је само – одисеја!… Само – одисеја!… “
       „Само одисеја…“ понављао је, чезнуо.
       За две недеље му је полазио авион. Коначна његова одлука била је повратак у своју Србију. Доста му је било пута и путовања. Туђине. Враћао се својој Анушки и својој деци, фамилији својој, и своме родноме граду. Своме Врању.
       „Долазим, долазим!“ јављао се Радовану, јављао се Милану, који су свој изгубљени град и своје село – град свој! – нашли у Смедереву, на Дунаву. Анушки је спремао изненађење: какво, није знао. Ипак јој се јавио другога дана и наговестио скори долазак. Анушка је у том тренутку улазила у собу. Само се срушила у фотељу крај сточића за читање… Онда се спустила под храст, у дубок сан. У сан без снова. У широк сан светлости. У дубоку дубину среће. Он јој је пришао, као што је долазио, звона су га спустила, бруј високих тонова, пришао јој је, узео је на беле руке, и подигао. Узео ју је на беле руке и понео. И ишли су, ишли, ишли, звона су звонила, а он ју је носио, звона су звонила, он ју је носио…
       Време је путовало, одлазило, земља се окретала.

       Било је то на Свету Јелену, трећега јуна у трећој деценији трећега миленијума наше ере. Пролеће је цветало цветало. Анушка је довршавала чај. Тек довршен трећи њен роман био је пред њом. И „Живи и памти“ Валентина Распутина. Свежњеви Софијиних записа били су опет у фасцикли, у кутији.
       „Ако верујеш у срећу, Ти, Путниче, у срећу које бити неће, до часак, уздах који ако је био или ће га бити, које се напојити нећеш, и никада, дођи! Испраћаћемо је и чекаћемо је заједно. Испраћаћемо је, и чекаћемо је…
Чекаћемо је…“

        Ово време још није дошло, али ће доћи, десило се. Видела је Анушка.


    Сада су заједно. И срећни. Јелена је уз клавир, тек јој ручице распознају дирке, Аврам стоји уз њу и прати је на виолини, нежно је прати, а они, Анушка и Алекса, седе у кухињи и разговарају, и час-почас застану, да чују децу, и згледају се. Напољу је сунце. Пролеће. У видику прозорском небо и брезе и ластавичин лет.

       Бачен каменчић у воду, цветић или грудвица снега, имају један, свој само пут.