Среhа jе отиhи среhан

Срећа је отићи срећан

Анушка, одломак

       Анушка је ћутке гледала у кутију са златним повезом коју јој је остављала Софија, спремила је да јој је у последњем часу дa, да је преда Владиславу, ако дође. Била је на истоме месту као толиких месеци, на сточићу за писање, испод светиљке. Чекала је Анушку да је узме у час који је Софија одредила, затворена као што је увек била. Увек затворена. Понекад ју је Софија и узимала у руке пред Анушком, заборављајући се у разговору са њом, Анушком, и одмах враћала. Са кутијом је увек била сама, знала је то Анушка.
       Ћутао је и Алекса. Нушка је са Обренијом седела поред штафелаја – један је од неког времена био у дневном боравку – са обрисима, на себи, Сунца над водом, и троножицама у бојама пролећног цвећа около себе. Марија, Матеја и Владан били су са децом, у дворишту, под јасеном. Аврам и његов братић од ујака, мали Матеја, радосно су цвркутали у љуљашкама. Са црвеним јајетом у корпици испред себе. Са њима су били и тата Никола и мама Меланија, и тета Дуњашка – допутовали су за Васкрс. Никола је био лекар у Ковину, Дуња на крају математичких докторских студија у Новом Саду. Када су и Нушка, Обренија и Алекса изашли у двориште, Анушка је целим телом задрхтала. Софија јој је рекла да не плаче, и она је морала да задржи сузе. Када је подигла кутију у наручје, борила се очајно са очима и сузама.
       „Знаш, Анушка, некако смо се прећутно договорили да једно другом поклонимо нешто важно у последњем часу наших сусрета. Некако нам се чинило да ћемо знати кад долази тај час, и да ће доћи. И чинило нам се да ће се тај час збити на мосту, овом нашем овде, или вишеградском. Овом овде пре.“
      Анушка се загрцнула.
      „Над срећом се не плаче, Анушка.“
      Анушка ју је погледала.
       „И ова кутија у твојим рукама је срећа. Срећа, Анушка! Цела срећа. Живот је срећа.“
      Софија се попридигла у кревету, и пружила јој обе руке.
      „Пуна срећа.“
      Анушка је ћутала.
      „Анушка, не треба плакати. Чему плакање кад све има крај?…“
       Анушка је лутала.
       „А ако оздравим, опет ћу бити твоја Софија.“
      „Али, Софија…“
      „Знаш, Анушка, срећа се завршава и срећом. Срећа је отићи срећан.“
      Анушка је сагла главу стишћући очи.
      „И, Анушка, ако прездравим, а прездравићу, плесаћемо, као пре, као када си била мала.“
      „Хоћеш, Софија, прездравићеш!“ грлила ју је Анушка.
      „Ноћас сам сањала велику плесну дворану, с много сјаја, учила сам нове кораке.“
      „И ја сам, Софија, видела дворану!“
      „И добила сам букет лепих белих цветова. Гербера. Од моје Катице. … Дивно је осећала музику, а никада довољно гласно није показала поплаву њоме. Никада.“
     „Била је заљубљена у самотну лепоту.“
     „И сама је била то, самотна крхкост.“
     „Алекса је мени донео маргарете из Кнез-Ми-хајлове…“
     „Алекса је твоја срећа.“
     „Знам, Софија, али није као пре.“
     „Биће. Ви сте једно другом срећа. И биће као пре: Срећа.“
     „И Алекса ми то каже.“
     „Чувај своју срећу.“
     „Хоћу, Софија, али...“
     „Имате и дивну срећу, Анушка, Аврама имате.“
     „Да, Софија.“
     „Даће Бог и једну Јелену, видим то, Анушка!“
     Анушка је ћутала.
     „Родиће се на твој дан, буди сигурна. И биће као ти: лепа.“
     Софија је затим склонила поглед, а Анушка ју је гледала док је скупљала златни свилени покривач око себе. Тешко је заустављала сузе. Осећала је да и Софија дрхти, у дну себе, скривено.
     „Над срећом се не плаче, Анушка.“
     Анушка је подизала с пода крај покривача.
     „Не плаче се. Да се не угаси од суза.“
     „Софија…“
     „Једна се срећа тако угасила. Са Симоном. Са Симоном… А није…“
     Загледала се у далеку тачку и заћутала. Заћутала. У мук се затворила. Дугачак мук, дугачак. Када се тргла, Анушка је склањала поглед са њенога лица, које се будило, отварало, светлост на себе узимало.
      „И туђе сузе могу да је угасе. И твоје.“
      Анушка је подигла поглед у руже на зиду. Све своје иконе Софија је поклањала црквама, манастирима. А оне су ретко и стизале: после великих постова: у нарочитим сатима. У последње време су јој се и отимале. У руже се загледала, без вида.
     „Како онда могу да понесем срећу?...“
     Пружила се, и танушном руком, из ладице крај узглавља, извукла је читаве томове написаног материјала у формату А4. Анушка је знала да Софија понекад, у неким својим сатима, пише, али није могла да претпостави да толико тога има.
      „Анушка, теби ће ово бити невероватно, али је тако.“
      „Шта то?“
      „Видећеш.“

       И видела је. Кад је дошло време, видела је. И срећу и тугу и све наде овога света рукопис је чувао.
      „Можда је свака срећа права… Да ли су само једнако велике, једнако велике?... Да ли потиру једна другу? Или иду и заједно, упоредо? наизменично?... допуњују се… Све су само једно: живот?... Срећа и бол. И бол?“ питала се Анушка много пута, а с временом стизали су јој и одговори, већ их је и знала.
      „Човек је из хиљаду страна, Анушка. Засветли она коју сунце огреје… На крају је само крај, Анушка моја…“

       „Сачувај ово. Мислим да вреди. У компјутеру је све… и још тога… Копије слика… Теби остаје“, гледала је у Анушкине очи док јој је пружала фасцикле. „Али још ћу сликати, још ћу писати. Не дам се, Анушка!“ додавала је. „Анушка моја…“ хтела је много да јој каже, све што није толиких година, њој, и себи самој, и неком другом, животу целом, али као да се загрцнула, ћутала је.
      Када је Анушка фасцикле вратила у ладицу, Софија је узимала слушалицу.
      „Да, Владиславе… Добро сам… Са Анушком сам… Анушка је данас слободна…  Од сутра ћу опет сликати… Можда већ поподне…“

       Симон је још лутао по свету