И сада када живот толико жури

И сада када живот толико жури

Спустисмо се преко Спортског центра,
који се променио, кроз који одавно не прођох,
па се порадовах, подсетих  се и других слика,
са свих шетњи и путовања и овде и изван,
зеленило, деца, пролазници, ми – о, живота ли!
 
Спустисмо се до моје Техничке школе,
у моје учионице и до моје деце, мојих ђака,
и Ти до својих већ стасалих зрелих људи,
који сада у свету живота нове лекције уче,
и нове домаће задатке пишу, решавају,
који Род свој, Срб, Србијицу своју усправљају
из света белосветских мрежа свакојаких,
са Благословом Сведржитеља, Бога Јединога.

Поседесмо на клупи у цветном ружином парку,
испред школе испред учионица и испред места
на којем сам некада остављала свој верни ауто,
све развијајући зборе наше и разговоре и вере
у неке нове дане и сада када живот толико жури.

И лако, кораком ведрине, кораком здравља,
кораком младости у дом свој се вратисмо.

Врање, Србија

Анушка моја