И радост у нашим душама

И радост у нашим душама

        Помало спаран, а леп, леп дан.
        Улазимо у парк, у свежину. Прилазимо чесми да се расхладимо.
        Ходамо парком. Стазе уређене, травнати и цветни ћилимови около нас, тамо дечји уређени рај, у небо с крошњама својим расуто дрвеће, и посвуда, посвуда сунце у свим нијансама, до дубоких сенки. Шетачи, тек толико да парк живи, бициклиста чак, ретке клупе заузете људима жељних и виђења и одмора и разговора. И самоће.
        Седамо на клупу посред парка, у разговору, у понетости животном радошћу, у омамљености још увек срећом пролећном, летњом у закораку. Опчињени нашим пролећем. Осушене искрице са раскриљених грана липе по нама падају, по коси, по хаљинама, цветно и радосно и овако посустале, онемоћале. И отресамо их, и остављамо на себи, као бисере, као ћилибаре, као зраке сунчеве.
         Устајемо, код Баке на ручак крећемо. Киша одједном, крупна, ретка, благодатна, пред нама стазу шара. Кратко. Застајемо, враћамо се, стајемо и стојимо под липом једно уз друго, чекамо да облак прође.
         Опет се отвара дан, а није се ни затворио, стазе оживљују, у крошњама дрвећа небо плаво, и сунце, и све живо, и све живо. Још једном срећемо бициклисту. Жустрог и веселог.
        Мењамо наум, идемо у врањски главноградски ресторан на кафу и сок. Свежина ресторана, пространа унутрашњост, свечани мир и истовремено људске приче, драга добродошлица.
         И радост и здравље у нашим душама, у нашим разговорима, Анушка моја.

          Анушка моја