Грачаничка 12

Србија. Врање. Грачаничка 12
Градимир и Вера Ценић

        Стигли смо. Застајемо. Грачаничка 12.
        Радујем се, радујем се, не показујем ни видно ни гласно, али се радујем.
        Прошли смо скоро овом улицом, али нисмо застали. Срце је заиграло, али оћутало, до друге прилике. Сада стојимо пред капијом, покушавамо да разазнамо двориште, кућу, помоћну зграду, све тамо до потока, до Краљевића Марка улице. Не успевамо. Испред је друго двориште. Куће су лево, једна изнад друге, рођачке, дворишта десно. Идемо до друге капије, бака са унучицом, ево! отвара нам капију. Радости! Поздрављамо се, препознајемо се, обе се радујемо. Унука, сви. Воде нас унутра, унука напред, у доскорашњи рај Ценића, односно, раније, дома Петковића, и њихових четирију кћери, од којих је најстарија Вера.
        Вера Ценић. Градимир Ценић. Како понекад имена и презимена одређују људе!
        Срце је пуно, пуно, иако стишано, и тужно, тужно због свега што види, и разочарано, али пуно, радосно.
        Кућа ниска, старинска, још очувана, не можемо унутра, ја знам то унутра, то моћно унутра, преко пута су помоћне просторије, посустале, ту се и купус кувао, доносио из Баба Златине улице, где су Ценићи становали, тик уз дом Јустина Поповића, и сасвим, сасвим близу Бориној кући. Дужином њиховом видим што је било, високе олеандре у разним бојама у саксијама поређане, неговане. Градимир је то волео, умео. Зими их је одвозио у подрум пријатеља, у топлину, у пролеће враћао у топлину. С љубављу неизмерном.
        Насред дворишта окрњала лозница, или она пуна, или она из моје маште, попут лознице из Бориног дворишта, под њом округла метална чипкана гарнитура. Стоји, чека, прича. Ту сам их затицала у лето, у јесен, саме, са родбином, а родбинске везе су им биле лепе, јаке, чврсте. Поштовале су се, као што су се поштовале и славе, значајни датуми, прошло и садашње. Све добро и лепо на овоме свету.
        Идем изнад куће, тражим башту, цвеће, бокор маргарета високих и једрих, лепих, ништа. Једнога дана и телефонску фотографију направих са мојом, нашом професорком србског језика и књижевности. Животне школе пре свега, коју још учимо од обоје њих, дивних Ценића, високих интелектуалаца, изванредних у својим професијама. Др Градимир Ценић као хирург, др Вера Ценић као професор и писац. И добрих, добрих људи. Голи оток, који их је као тек закоракнуте студенте у медицину и књижевност покупио, оставио је тешке трагове по њима, у њима, видело се, али су Они то затомљавали колико су најбоље умели и могли на свакојаке начине. Радом, путовањима, милосрђем.
        Маргарета нема, никаквог цвећа, само сури шимширови зидови у нереду, трава, посувраћено дрвеће, и, тамо, у дну, суви поток, испражњен поток. Према улици Краљевића Марка. Стојим уз низак кућни прозорчић урамљен у гвожђе и пролазност, и гледам. Гледам, сећам се, памтим, патим.
        Полазимо. У углу доњег дела куће огроман, огроман грм рузмарина. Лепота. Туга. Сећање. Питам, Могу ли? откидам гранчицу, додајем је теби, Тања откида другу и даје је мени. Захваљујемо, захваљујемо.
        Захваљујемо још једном што смо могли да уђемо, на свему, на свему, поздрављамо се, машемо унучици, која је поиздаље застала, и она нама маше, мило, љупко, стидљиво. Излазимо на улицу.
         „Све је пропало“, кажем гласно, погреших, Тања ме је чула, али би.
         Одлазимо. Излазимо на улицу Марка Краљевића. Дан на измаку, ни хладан, ни врео. Уторак, ивандањски. Свраћамо у ресторан на кафу и сок. У топлину кутка на разговор, на причу, на вечну причу о животу.
        Неће да нам наплате услугу. Да оставимо новац? Да, не?
        Нећемо, да не повредимо. Доћи ћемо и други пут. Деца памте.
        Тронути, излазимо.

        Вера је сачувала Борин дом, хоће ли и овај кутак да се сачува?
        Драга Ива из Музеја ми је давно рекла Општина има жеље, а поводом тим сам, и са Вериним допуштењем, и била у градском музеју.
        Потражила сам записе о Ценићима и фотографије и са њихових путовања по свету, које објављивах у Башти Балкана, тада се и Град сети да додели Вери признање, не нађох ништа, тек траг, и траг од њих до других записа поводом земаљскога краја Ценића, и фотографију Вере Ценић са мојим Маргаретама, са представљања у Галерији Народног универзитета, уз дивни букет маргарета од мојих ђака и моје дивне другарице с посла Катице Јовановић, са Косова и Метохије, професорке музичког васпитања, које више нема, која је са Ценићима у рају.
        Драги људи, почивајте у миру, у вечноме миру. У нашим душама остајете док је нас овде. Тамо ћемо већ бити заједно.

        Уторак, 7. јул 2026.

–––––––––––––––
Вера Ценић, 26. новембар 1930–25. мај 2020.
Романи: Кањец фиљма и Иста прича.
        Градимир Ценић, 26. јануар 1928 – 29. јул 2017. Њен Гаља. У књигама: Бела и Гаља.
        По пола године Тамо додају до својих 90 година; складно, као и Овде што су били у свему важном.
        Борисава Бору Станковића Вера је подигла на виши пиједестал, сачувавши и Његову кућу од рушења (1964) коју непрекинуто ходочасте љубитељи уметничке речи. (Хоће ли Неко Њену/Њихову кућу сачувати? А благо је.)
        Русија је уваженим Ценићима остала у души. Руска широка душа као што је и њихова била. Све док је могла да чита, а била је неуморна, обоје су били у добром велики, Моја Професорка је читала и руске оригинале.
        Мир Њиховој души.

3. новембар 2020.

http://stihi.ru/2026/07/08/4727
http://stihi.ru/2026/07/08/4498