Животна лирска прича

Др Јован Љ. Јањић

ЖИВОТНА ЛИРСКА ПРИЧА
Веселинка Славковић Стојковић, Драга моја Антонина

        Садржај књиге „Драга моја Антонина“ чине записи које је ауторка Веселинка Славковић Стојковић, као запажања и сећања, писала непосредно пошто се пензионисала. Они су специфичан вид прозе који се опире књижевнотеоријској класификацији. И сама ауторка, на почетку књиге, пре свих записа, нудећи је читаоцима, објашњава карактер ове прозе, истичући да је она више од писма, посланице, да је „више од исповедне приче и више од дневника“, да је то „прича у много прича“ које се „сливају у једну, целовиту и пуну причу, романескну причу“. Објашњава и њен садржај, изворе њене тематике: „Из вилајета је професије, и вилајета одрастања, и вилајета љубави, са чијих се небеса и из чијих се земаља рађала, чија су је сунца и месечине и звезде грејале, и воде и ветрови појили…“, закључујући да је ова проза „срце и душа једнога живота“.
        Читаоцу, коме се ауторка на овај начин обраћа, остаје, не марећи за књижевне класификације, да се препусти читању ове, у многочему особене прозе, да ужива у лепоти казивања, у луцидним запажањима ауторке-песникиње о животу и људима, у богатству и животности језика којим је све то казано, и да, коначно, нађе и многе ситуације сличне онима које је и сам проживео.
        Ова проза је, казаћемо на самом почетку овог осврта, пошто знамо околности под којима је настајала, потврда давно исказане, Његошеве мисли, да „Удар нађе искру у камену, /без њега би у кам очајала“. Који је то удар који је изазвао буру осећања, дубок душевни потрес, жива сећања и успомене ауторке који су је нагнали да их изрази, да их речима артикулише, па да тако нађе мир својој души? Она то не крије: то је чин пензионисања, престанак активног рада у школи, растанак са децом, са ученицима са којима је живот провела. Сви су растанци, како знамо, болни, али растанак професора са ђацима, са тим младим људима којима је себе нештедимице давала, тумачећи им књижевност и уводећи их у тајне језика, сигурно је најболнији. Ова проза то убедљиво показује. У том смислу, она говори, може се рећи, у име свих учитеља и професора, заљубљених у племениту професију коју им је живот доделио.
        Због таквих се разлога овде, у случају када је професорка и песникиња, искра развила у пламен, у стваралачку ватру, која је осветлила читав њен живот. Она га сада, под навалом емоција, рекапитулира и уметнички уобличава. Њен животни филм се одмотава, као у правом филму, ређају се слике, навиру сећања од времена када почиње да памти до данашњих дана. Гоне је да их још једном проживи, да их сада, са оволиким животним искуством, поново осветли и „исприча“, људски искрено, некоме. Тај „Неко“ је Антонина, замишљени саговорник, школска другарица и пријатељица.
        Казивање, исповест, почиње записом који је сачињен непосредно после пензионисања, 13. децембра 2007. године, у четвртак, на Дан светог апостола Андреја Првозваног, а завршава се 2. фебруара наредне године, песмом у којој је жеља песникињина да као птица изнад времена, минулог времена, полети, опет, и после овог лета, односно, у недељу, 3. фебруара. (Ауторка се, иначе, често позива на хришћанске свеце и празнике који падају у дане када пише одређене записе. За мото књиге узела је псалам „Господ ми је помоћник, не бојим се, шта ми може учинити човек?“)
        Прве странице су посвећене промоцији ауторкине збирке дечјих песама. То је била прилика да се окупе сви њени пријатељи и они који су јој најдражи – њени, сада већ бивши, ученици. И ова промоција, која је стицајем околности пала у то време, није ублажила тугу ауторке због растанка са децом. Чак је и појачала. На промоцији је било, како је записала професорка, „и радости и суза. И било је лепо, 'било је достојанствено'.
        И ја сам издржала.
        Недељу и суботу сам провела у кревету, немоћна за реч, за било какав посао, за књигу, за телевизију, за дружења. И дани су били мрачни. Стуштени. Снуждени. Магловити. Са густом неком маглом“.
        Лирско исповедање ауторке има два тока: један је садашњи живот, стварност која је окружује – деца и школа, пре свега, али и сусрети са људима, догађаји у граду, а други – „приповедање“ о ономе што је било некад, што се као незаборавно урезало у памћење, што се као реминесценција сада јавља и намеће. Оба ова тока иду паралелно, понекад се и преплићу, а најупечатљивији детаљи се и рефренски понављају.
        Илустроваћемо то са неколико примера.
        Када се опрашта са својим ђацима, кад је затрпана њиховим честиткама, које су „Купљене и направљене. Из срца. Са песмама. Са тугованкама (…), са писмама којима би да ме врате. Као да се то може“, потече сећање на сопствено детињство и сопствено школовање, на немаштину и тешко поратно време, на цео пређени животни пут.
        Ево неколико таквих сличица:
        „Под грлом ми је свело време и оно које вене. Под грлом ми је и стаза усред два реда откоса, и жито до појаса, и Морава до колена, и врбове сенке по коси, и виногради у берби, и славе које почињу пред јесен…“.
Али ту су и слике незаборавних „хладних и гладних дана“ за време школовања у граду: „Била је ледена зима, Антонина, те године, када сам путовала у град, у школу. Преко искоритане, раширене до села, и залеђене Мораве, преко дотрајалог дрвеног моста, вијугавим путем до Павловца, а одатле аутобусом који је повезивао Бујановац и Врање. Чинило ми се да је путовање боље од хладних станова и гладних дана“.
        Ту су сећања на учитеље и професоре, на школске екскурзије и путовања, на дружења, на тешкоће и неправде које су ђацима понекад чинили плахи и неосетљиви професори, на сву ђачку лектиру и лектиру коју је по свом избору читала – од наших бајки и народних епских песама, Иве Андрића, Боре Станковића, до светских великана: Достојевског, Пушкина, Кјеркегора и многих других.
        Најтоплије странице написане су о детињству проведеном у селу, у топлом крилу бабе и деде, о првим школским данима и учитељима који су остали у најбољем сећању.
        Дом је њено детињство и њен пут, њено трајање – као суштина што је свачија и сваког трајања: „А роде су свакога пролећа стизале на нашу кућу и гнездиле се у наш димњак. Памтим њихов лепет и белу лепоту у врху димњака у крилима њиховим памтим. И чувам перо младога птића у џепу своје хаљине као амајлију од моје мајке када сам полазила од куће“.
        Из тога времена је и највећи њен капитал: проживела је и упознала здрав патријархални живот. То се види са свих страница ове књиге. Посебно је, са топлином, и верно, у етнографском смислу, описала како се у тадашњем селу радило и празновалао. Те странице имају, поред литерарног, и несумњиве етнографске вредности, а будући да су неке од њих и на дијалекту, и лингвистички значај.
        Књига сведочи о томе да ауторка иде кроз живот отворених очију. Због тога је у њој и страница на којима она износи свој критички став на друштвене појаве у средини у којој је толике године провела, учећи децу у основној и средњој школи и учествујући у јавном животу. Незадовољна је, на пример, што Врањанци нису више учинили за Бору Станковића, писца којим се диче: „Тачно је да су Врањанци претерали са Бором, 'али то је зато што за друге и не знамо и нећемо да знамо, а и Бору не знамо у мери у којој верујемо да га знамо, ма нема ни мере, само количине интереса оних који су на функцијама, и још више оних који су функције добили с његовим именом као паролом које им је и данас застава. Али и сутра тешко да је неће бити'“.
        Разочарана је културом и школском политиком у граду: „Ових дана слушах о милионима што дадоше се култури града, па ми дани после лутаху школским просторима у којима век радни вековах без пристојне клупе ђачке и пристојне столице наставничке, и смрзавајући дани клизили су мојим сећањем, мразно стиснута дечја тела у клупама које тужно узурпираху детињство и младост са већ узурпираним учионичким простором“. Писала је овакве редове са уверењем „да све има своје време, па и беда школска, па и подела на подобне и неподобне (…), а подобније шта је од деце, шта?“ – питала се.
        Са многих страница се види како иде улицом града усмеравајући пажњу на поједине објекте. Овај део књиге има карактер путописне прозе. Предмет опсервације ауторке су Горња чаршија, Бели мост, Амам, Пашин конак, затим школе и паркови, привредни објекти у доњем делу града Врања и други. Описује их како их сада види, осврће се и на њихову прошлост, указујући на значај који су некада за град имали.
        Критички је настројена и када су у питању однос према историјским споменицима, пропадање фабрика и предузећа, запуштеност паркова и школа. Бележи: „Бреза стоји полетела из дворишта наспрам пусте фабрике, и продавнице њене у којој се и организовано, из свих крајева наше Југославије, бивше наше Југославије, долазило, где се куповала чувена ципела и чизма 'Коштанина'…“.
        Школа, у којој је некада радила, и то са сетом бележи, пружа тужну слику: „Губим из вида олоквањене улице и тротоаре око школе са све четири стране, оронулу зграду, уништено двориште, искидано дрвеће, магловит зимски касни час“.
        Сећајући се времена управо у тој и сада таквој школи, са болом записује како се нико „никада није сетио да н;с, који смо из школе отишли неким путем, а нисмо у градској влади или на партијским дужностима другим, и нисмо им приручни пријатељи, нико се није сетио да нас званично позове на које дружење школско, сем наших ђака“.
        Пажњу су јој привлачиле и одређене личности у граду. Са топлином даје њихове мини портрете.
        Такав је професор књижевности Влада, који би, као улични продавци књига, да надомести недостатак праве књижаре у граду – „Краљ Њеног величанстава Књиге, Влада, Владимир, са својом покретном и једином правом књижаром у граду, на истом је месту“. Он увек „у своме дворцу, краљевски држи час литературе и живота, као што је и у школи толико година чинио“.
        Сличан њему је и професор Небојша, који се на други начин бори за књигу –         
        „Свакој се књизи радује, свакој, Антонина. Он који их је толико у дан изнео у радионици свога посла, великој радионици опште културе града нашега и околине наше (…). Гледам га кад има рукопис у рукама, гледам га кад има готову књигу. Очи му сјаје радошћу прегнућа, која га понесе, и кад је историјска тематика, која му је вокација, и када је општа, животна, обична, у његовоме срцу добија размере вредности која треба да се објави, и сачува, за ово, и неко друго време“.
        У књизи је и низ кроки портрета обичних људи, жена (Алть;на, Иконија, Миланка, Николија, Душанка), неки су и на дијалекту, говору села Ратаја, у коме је професорка одрасла.
        И тако, са странице на страницу, тече исповест, причање, тек пензионисане професорке књижевности. То причање није само прича о њој. И многи други су сличан животни пут имали, али је мало оних који то могу да искажу на начин који има све одлике уметничког казивања, какав је случај са овом, исповедном прозом Веселинке Славковић Стојковић.

Врање, марта 2009.
Др Јован Љ. Јањић