О збирци песaма Маргарете Веселинке Стоjковиh

МАРГАРЕТЕ
Народни универзитет – Врање, 2003.

О ЗБИРЦИ ПЕСМА „МАРГАРЕТЕ“
 ВЕСЕЛИНКЕ СТОЈКОВИЋ

        Рукописна збирка песама под насловом „Маргарете“ Веселинке Стојковић подељена је на 14 циклуса. Имам утисак да је песникиња обухватила, у континуитету, све што као сопствени лирски доживљај света и себе у свету носи са једном особеном, дубинском искреношћу веома дуго. Зато је и могуће пратити да збирка садржи младалачке, наивно романтичне поетске импулсе, али и њено дубоко лично трагање за смислом, за суштином поетском и људском.
        Обдарена и осећајна, Веселинка Стојковић уме да пева нежно и чежњиво, горко и занесено, успевајући у великој мери да мелодијске линије спаја са једноставним нежним сликама обожаватељке цвећа и љубавних чежњи, неконвенционално. То указује на њен таленат и доказује да њен слух не преузима готове песничке схеме. Илустрације ради, ову тврдњу поткрепљујем указујући на њене песме „Чекање“ и „Непрежал“.
        Међутим, у песничком изразу Веселинке Стојковић има и далеко више могућности да се закључи о приличном степену занатске углачаности и вештине, јер она чини успео покушај да се отме окушаним узорима у савременој поезији нашег песничког поднебља, пре свега ослањајући се на свој лични, поетски слух који је води ка једноставним, прочишћеним, нежним и упечатљивим сликама.
        Клонећи се света који је окружује, у песми „Безнађе“, на пример, она открива:

        Рану бола
        Прејаког
        Већ чујем
        Што стиже ме судбином
        И живот цео
        Сан и дан
        У безнађе удружује

        Песникиња није једносмислена у тражењу личне, индивидуалне перспективе која се у њеним песмама налази негде у бескрају, у вечности, у еротичном блаженству музике. Она, тако, осцилира између својеврсне религиозне резигнације и љубавног усхићења, особеним песничким бекством од приземне свакодневице. С мање или више успеха, она језичко звучним средствима додирује чак космичко-ритмичке чаролије:

        Мир Далеких Гора у коси носила сам
        Као круну;

док, такође у песми без наслова, из циклуса „Искушење“

        Моцарт
        Продужио се
        У речи звук.

        Могу са задовољством да закључим како у целој збирци Веселинкиних „Маргарета“, идући преко њених „Друмова“ и „Искушења“, постоји поетски „Спомен смисла, сав у звучју“, да се послужим стихом Станислава Винавера, јер она успева да:

        Сенку само
        Посрћући у надошлом мраку
        Понех кући /Понесе кући/
        Сенку само

а то, несумњиво, показује да је ова песникиња много учила и научила у свом поетском трагању, не само у смислу занатском, већ, чини се, упркос романтичним поткама, испод њих су и велике слутње, емоције, сањарије, веома искрене и згуснуте.
        И кад асоцира на песничке узоре, поезија Веселинке Стојковић много је ближа модерној и по структури стиха, и по песничкој техници, и по сублимираној музикалности, савременој духовној атмосфери и своме времену у коме се развијала и поетски уздизала.
        Треба, на крају, истаћи да у средини у којој живи, дише и пише Веселинка Стојковић, али и широко узето у овом нашем данашњем друштвено-културном тренутку, писање поезије, које је тако запостављена област људског духа, сматрам подвигом достојним поштовања и уважавања. Лично ми је драго што је својим „Маргаретама“ Веселинка – Васељене кћи, како сама за себе у краткој песми каже, превазишла текући тренутак. То је и разлог више да њену збирку песама „Маргарете“ топло препоручим за објављивање.

18. јун 2003. год.
У Врању
Вера Ценић