Драги и Поштовани Читаоци

Драги и Поштовани Читаоци,

Покушала сам да саберем своје поетске записе, препеве, и још који запис – растурене по мојим фасциклама, по књигама, зборницима, у дневној штампи и периодици, на разним порталима. Додала сам и нешто коментара (који су се касније и проширили и проширивали).
        Све под насловом Божури цветају, моја мајко (првобитно Моје фасцикле) – у 2 дела, 2 књиге. Драг ми је сваки запис, сваки пев и препев и натпев, ипак – издвајам записе у одељку Моја Србија, и све записе на мом, матерњем језику, на говору мога одрастања, које посвећујем своме дому и селу, крају Врањском, овом делу Србијице моје, Србијици мојој.
        Ви ћете рећи, Драги и Поштовани Читаоци, и Време – колико је овај сабир, део, делић можда, добар или није. Оно што је сигурно, остаће забележено једно време, и нека стања скромне људске душе и срца и духа, и из тачака других срца и душа.
        Остаће дах једне Србијице. Једног краја њеног. Скрајнутог. Остаће релације међу људима и језицима.
        Биће можда још записа, а већ иду, освањиваће можда још препева, a већ иду, као и моји препеви са словенских језика (изгубила сам раније препеве са енглеског језика – Емили Дикинсон), можда ће бити и неке друге књиге. Све долази по своје, па и записи и незаписи тако стижу.
        A колико су наши препеви добри, сам Бог Свети зна. Једно је сигурно: сусрети су то духа и душе у највишим космичким сферама: величанствени!
        И ево, до априлског тренутка 2017, у периоду чекања од конкурса до конкурса града Врања за новчану помоћ за штампање књиге, нанизали су се нови препеви и мојих записа и моји, и друго. Својих неколико препева склањам одавде, иначе их је цела књига. Остају и препеви мојих записа за неко друго време.
        Стиглa су и признања са Међународног словенског конкурса поетских препева 2016 – 2017. руских песника и песника Бугарске, Србије, Македоније (десетог, јубиларног), у оквиру Стихи.ру – Националног књижевног портала Русије (највећег) – за препеве мојих записа, цењеним песникињама – Светлани Пригоцкаји (Не хитајте, вали морски, Чујеш ли звона црквена), Олги Борисовој (Туга, Сунце ме заборвило, Минуло време), Оксани Осиповој (А пролеће је, и за препеве песама Десанке Максимовић, Јована Дучића и Лине Костенко са украјинског језика). За мене велико изненађење, и радост, свакако.
        На Међународном фестивалу препеване поезије у Самари (Русија) 2016, између осталих, и високо награђених препева, песникиња Светлана Пригоцкаја (препевава поезију са неколико језика) имала је успешан препев и моје песме Цвет.
        Ево још једне априлске радости: на Међународном конкурсу „Земља – наш брод“ Самара, 3. место за песму Стижеш. Препев на руски језик Софија Измајлова.
        То су лијепа изненађења... Честитка од срца! Мирослав Б. Душанић, Хамбург; То су најлепши тренуци кад нас други вреднују. Поздрави из Ниша, Честитке! Душан Ђорђевић. 5. 4. 2017.

        Живот не мирује. Дакле, биће још књига…
        Само, када птице касно полете, лет им је кратак. Једино што је лет, какав-такав. Што и тај лет има небо над собом.
        Дугујем захвалност свима који су учествовали у настајању ове књиге.

Март 2016 – Април 2017.            
Веселинка Стојковић