У вилајету
сурдуличких борова
И то би,
Видех и тај свет
Висинске лепоте,
Величанство овога света,
Вилајет борова.
Дивих се, уживах
У дару божанском,
Благорођу душевном,
У чару очињем,
У додиру Божијем,
У мелодији чудеса,
У песми срца.
А борови високи,
Усправни, прави, лепи,
Дубоко укорењени,
У Небо усправљени,
Стамени, стасити,
Достојанствени, узносити,
Торжествени.
Сунце, Месец, Звезде,
Небо! њима опчињени,
А они, Борови,
Шумски Орлови,
Њима осењени, у њих,
У Сунце, Месец, у Звезде,
У Небо заљубљени.
Клупица танушна,
Хладом закрита, у борове гледа.
Ћаконије на њој
Скромнога ручка поређасмо,
Па седосмо, презалогајисмо,
И Господу на даровима
Захвалисмо, захвалисмо.
Кад кренусмо из вилајета
Сурдуличких борова,
Птице се огласише,
Лептирови, пчеле,
Вода из језера водоскока,
Кад кренусмо из вилајета
Сурдуличких борова.
Србија, Сурдулица
Јули 2026.
У вилаjету сурдуличких борова
© Copyright: Веселинка Стойкович, 2026
Свидетельство о публикации №226080100152
Свидетельство о публикации №226080100152
Рецензии