Довольно за среhу

Довољно за срећу

        Излазим из Библиотеке и нестрпљиво се спуштам у сам центар града до клупе на коју седам и отварам књигу О чему говорим кад говорим о трчању Харукија Муракамија. Жељна и књиге и људи около себе, из своје забити, из окрајка града. И нећу да вам кажем коју сам још књигу његову узела, дошла ми у руке. Муракамија знам од раније, али ове књиге први пут имам у рукама.
        Започињем читање, и читам, јер је читка и садржајна и привлачна, једноставна, животна. Читам је с пажњом и голуб када је уз мене, око мојих ногу, поред мене, испред мене, пратим га делићем пажње и читам. Врелина, а тиха свежина около мене, тиха и пријатна, и разређени свет који иде горе и доле, лево и десно, а ја с невероватним занимањем пратим Муракамија. Подигнем главу, погледам голуба који и одлази баш када хоћу да га усликам, напишем и поруку коју, и одговорим на поруку, али је књига мој центар.
        А онда се у трену центар књиге растура, кад засветли сунце, и душа жељна сунца правога, усправља се према њему. У нови центар. Часак, два, три, пет, довољно за срећу.
        Одлазим.

Анушка моја