Срећа нас загрли
Јесен је већ, лето је било врело,
Али паркић живи весело, зелено.
Једино што вода у водоскоку ћути,
И камење што се околно сасушило,
Све је остало живо, и трава и шибље.
И људи на клупама, у хладу, на сунцу,
У разговору, у радости, у муци.
И долазе, и одлазе, одлазе.
Остајем сама, устајем, ходам,
У снази још, разгледам биље мило,
Болнички круг.
Очекујем Те, јавио си ми се.
И ево Те, долазиш, стижеш,
У исто време угледамо једно друго.
Крећем Ти у сусрет, журимо,
Ти отуда, из града, ја одовуда,
Из круга заћуталог водоскока,
Обрадовани што се видимо.
И срећа нас грли, сунце с неба,
Јутарњи ведри час, сан или јава,
Срећа нас грли, све около нас.
Анушка моја
Среhа нас грли
© Copyright: Веселинка Стойкович, 2026
Свидетельство о публикации №226091701292
Свидетельство о публикации №226091701292
Рецензии