Можемо ли од Бога одустати

Можемо ли од Бога одустати

Ноћ отпушта дан, светла се пале, и света са свих страна је пуно,
вртлог један од светала, аутомобила, људи, од живота,
вртлог сам и ја који хита у вреви градској Теби
у сусрет, камо ме душа носила, водила.

По ходу, по стасу, по журби, хитрости,
по радости, која Те као снопље сунчевих зрака
обавија према горе, па изнова и изнова, све пуније,
благородније, до суште светлости која постајеш, знам, Ти си.

Застајемо, срећемо се, поздрављамо, душе нам се поздрављају,
па крећу у колосалије овога и инога света, као путници
прекоокеански, као ходочасници сунчеви, као
универзалије универзума, као ватре чуда.

Онда ходамо, ходамо, ходамо, и ходамо,
до вечности би, до вечности и стижемо, још мало,
ту смо, ево нас, вечност нас грли, обоје узима у своје срце,
а ми, ми јој се предајемо, сада већ на путу према домовима својим.

Софија моја, није сан, јава је, могу ли нам што воде, ветрови, громови,
олује свакојаке, пожари, облаци, границе, да, могу ли, могу ли,
када нас Бог усмерава, води, крепи, а све је Његово, Богово,
и можемо ли ми од Бога одустати, од благослова?...

Бивају чуда, Владиславе, чуда и стварамо и несвесно,
али ово чудо Божије, а сва су и његова, ова светиљка из таме,
извесно је а неизвесно, окаснело, у саму вечер стигло, са сунцем се
заиграло, да живи би, да расте, као јела, као бор, као месец, као сунце, дан...

Можемо ли од Бога одустати, од Светла, од Светости, Благослова, од Живота,
Софија моја, који пуноћом живи, који би још да живи, можемо ли,
када је душа у полету, у лету већ, када се дан разбудио, бива,
када су се хоризонти разгорели, када уокруг је радост?

Можемо ли?

Анушка моја