Жан Антуан де Баиф Ты разонравилась давно мне

Жан Антуан де Баиф


Ты разонравилась давно мне, но увы,
Не нравишься,  но я признаюсь честно,
Что ни на миг, тебе быть может лестно,
Моей дурной не покидала головы.

Tвой нежный взгляд и чудный голос таковы,
Что и Богиням их иметь уместно,
Меня любовью мучают совместно.
Боюсь мне долго не сносить моей главы.

Душе мятущейся любви не превозмочь,
Меня влечёт к тебе и тут же гонит прочь
Блеск красоты и плеть уничижений.

Страдаю в языках и пламени и льда,
Горю и мёрзну. Умоляю, навсегда
Избавь от нескончаемых мучений.



Tu me desplais, quoy que belle tu soys,
Tu me desplais, croy moy, je le confesse,
Et, bien qu'a moy tu desplaises, sans cesse
Je suy contreint ton amour toutesfoys.

Ton doulx regard, ta plus qu'humaine voix,
Ton port divin, tes graces, ma Deesse,
Me font t'aimer, mais ceste amour me laisse
Par la fiert;, dont meurdrir tu me doys.

Ainsi le dieu, qui mon ame martire,
En ton amour, or me chasse, or m'attire,
Monstrant rigueur, et parfaite beault; :

L'une m'enflame, et l'autre me rend glace,
Ainsi ; toy m'atrait la bonne grace,
Tost m'en deboute une grand' cruault;.


Рецензии